недеља, 28. фебруар 2010.

Све што бих сад рекао о овој земљи, и овим људима, тј. нама, је већ речено... На жалост ништа лепо... Арчибалд Рајс.

Нерад


Погледајмо сада мане вашег народа.
Нисте велики радници. Често одлажете за сутра, чак и за прекосутра, оно што бисте
могли да урадите данас. Последица је да се то, често, никада и не уради. Колико сте
само личних и, још горе, колико сте губитака по своју земљу поднели због тог олаког
дангубљења! И ваш сељак губи, због недовољног залагања у раду, добар део онога што
би могао добити од своје много плодне земље. Он не примењује савремене и
рационалне поступке у пољопривреди пошто би га они, бар док се не би на њих
привикао, терали да више ради. „Традиција” му је изговор што их не примењује.
Колико сам пута, обилазећи вашу земљу, видео у површине савршено обрадиве,
понекад чак и изванредне површине покривене шипражјем и травом по којима, и то не
увек, пасу овце и козе. Међутим, кад би се то земљиште обрадило или, ако је мочварно,
исушило, давало би не само сву храну за стоку, већ доносило квинтале и квинтале
жита, које бисте скупо продавали земљама према којима природа није тако дарежљива.
Ево једног примера: Макиш, на самом улазу у Београд. Кад би се на њему извршила
иригација и када би се заштитио браном од поплава, он би вам био не само пространи
врт довољан да снабдева свим поврћем тржиште главног града, већ и житница
непроцењиве вредности. Данас он пружа оскудну храну само изгладнелим свињама и
мршавим кравама, често је неизвесно ловиште београдским ловцима и зборно место
свим Циганима из Јаркова ради риболова на кош, по муљу.
Знам да ћете покушати да нађете оправдање и да ћете рећи да брана и одводњавање
скупо коштају. Истина је дa у овај подухват треба уложити неки капитал. Међутим, зар
не мислите да ћете новац који у то уложите брзо повратити и да ћете га удесетостручити? Земља би вам засигурно одатле извлачила већу корист него данас. И немојте ми говорити како немате новца потребног за извођење таквих радова од државног интереса. Трошите га на милионе за политичке „агитације” које не доносе добро, већ зло овој земљи.


Бекство са села у град


На исти тај недостатак полета у раду не наилазимо само на селу, наилазимо на њега и у
граду, чак и у израженијој мери. Пре свега, зашто вам са села све више празне, а сеоска
омладина, која сигурно не би била сувишна на селу, наваљује у градове да би ту
потражила запослење? Сигурно не,зато што их ваше село, које је, осим ретких
изузетака, једно од најплоднијих и најненасељенијих у Европи, не би могло хранити.
Не, она долази у град из два друга разлога: прво, данас многи млади људи сматрају
понижавајућим да буду сељаци, па, желе да буду „чиновници” јер мисле, и у великој
већини случајева с правом тако мисле, да ће им посао у својству чиновника бити
лакши. Овакво стање духа, наравно, слабо погодује васпитавању вредног особља у
државним службама. И, заиста, лично искуство ми је показало да је половина ваших
чиновника лоша и веома лења. Довољно је да уђете у пошту, где безбројне госпођице
непрестано брбљају, поправљају шминку, а једва да се потруде, и то веома нељубазно,
да удовоље народу којем би морале бити на располагању.


Разлози за нерад


Треба ипак рећи да се код вас тај недостатак радне способности објашњава на два
начина. Најпре, под турском влашћу вам је и најжешћи рад мало користио. Од њега се
богатио само ваш угњетач. Током векова навикли сте се да радите само онолико колико
је неопходно. Затим, земља вам је тако плодна. Уз веома мало рада имате што вам је
потребно за живот. Нисте хтели да радите више зато што би то користило само вашем
тиранину. И тако, кроз дуге векове, навикли сте се да мало радите и још нисте успели
да раскинете с том навиком, која у данашњим околностима, када сте постали велики
народ који мора да има своју улогу у свету, није више допустива.
Дакле, у оно време сте мало радили како не бисте стварали богатство својим
угњетачима. Најамбициознији су се задовољавали скромним благостањем. Нисте били
лакоми. Данас су, иако релативно мало раде, многи од вас постали похлепни. Долазили
су у додир са другим земљама пре великог рата, а нарочито током њега. Видели су
раскош великих западних градова и задивила их је видљива моћ новца, а нису увидели
шта је у њој лажно. Када су се вратили кући, желели су да се по сваку цену обогате, али не великим и поштеним радом. Присетили су се својих некадашњих турских господара, па су кренули њиховим примером у корупцију. И тако се у ову земљу, која је некад била земља суште честитости, увукла одвратна корупција, о којој ћу касније дуже
говорити јер је она заразила посебно оне међу вама који се охоло називају
„интелигенцијом земље”. Тако сте обистинили Бизмаркове речи који је, када га је неко упитао за мишљење о српском народу током Берлинске конференције 1878. године,
рекао: „Ако у Србији сретнете човека који носи кошуљу преко панталона, можете се у
њега поуздати. То је честита и поштена људина. Ако, међутим, кошуљу упасује у
панталоне, он постаје лопужа”.
Клањање богатству
Ви, који пред богатим и моћним угњетачем нисте хтели да га одбаците, сада губите тај
понос пред богатством, пред новцем. Истина, некадашњи дух још постоји на селу, али у
градовима царује новац. Колико сам пута гледао како се ваши најмоћнији људи клањају
богатству? Милионер, који је за време рата мешао песак и брашно и испоручивао га
војницима што су се борили и гинули за вашу слободу и кога је суд за то и осудио,
данас је још богатији и свемоћан, а ви му ласкате. А према мени, некада богатом, који
сам, поред будућности, жртвовао и то богатство, ваше вође односе се као према
наметљивцу јер сам, ради вас, од себе начинио новог сиромаха. Ех, кад бих још имао
оно богатство, скидали би ми шешир на удаљености од 500 метара!
Када вам је злато, током дугих векова ускраћивано, најзад постало доступно, сувише
вас је опчинило, и због те опчињености изгубили сте многе веома племените особине
које сте имали, а које, уосталом, још срећемо код људи којима је далек живот ваших
„интелектуалних градова”. Сматрам да је, код појединаца, нека карактерна особина
нестала по туђим утицајима, само потиснута и она се поново може јавити. Оно што се
дешава у појединцу мора се дешавати и у заједници. Зато сам убеђен да се ваше добре
особине, које сте имали, поново могу исказати ако то искрено желите.
Незахвалност
Једна од врлина која је код многих међу вама ишчезла јесте захвалност. Постојала је, то
доказују ваша стара народна поезија и споменици које су оставили ваши преци. Данас
се она склонила међу сиротињу. Она се сећа, она исказује, понекад на дирљив начин,
своју захвалност.
Постали сте страшно незахвални. Тако ваш главни град, Београд, некада град-мученик,
ни дан-данас нема ни најмањи крст, ни најмањи камен који би чувао сећање на жртву
оних који су вас ослободили. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би
се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност према онима који су се
жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година
колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од оних великих
догађаја којима дугујете слободу и величину земље. Јасно је, такве свечаности би биле
незгодне већини ваших садашњих вођа зато што они, док вам је земља била у смртној
опасности и кад се требало жртвовати, ништа нису учинили за њу, већ су се само
бринули како да склоне на сигурно своју драгоцену личност, чак су неки искористили
несрећу отаџбине да би се обогатили.
Шта сте учинили за своје ратне инвалиде? Од свих земаља које су учествовале у рату
ваша се најгоре односи према њима. Док неколико стотина ваших бивших министара,
саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева, ништа нису учинили
за отаџбину, већ обилато напунили џепове, сређује себи исплаћивање „пензија” које вас
коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади.
А шта је са војницима и официрима који нису штедели крв и здравље да бисте ви били
слободни? Јесте ли поступали с њима како то они заслужују и како вам дужност
налаже? Не! Многи, чак и најзаслужнији официри су пензионисани, а да им нисте
нашли посао у цивилству који би њима и њиховим породицама обезбеђивао пристојан
живот. Исто тако сте поступали и са војницима, а сву благонаклоност сачували сте за
штићенике тренутних моћника.
Верне пријатеље из тешких дана ваше вође су, у знак захвалности, ћушиле ногом, а ви
сте их пустили да то ураде. Тако их Србија, која их је имала много у току велике олује,
данас више нема или готово нема.
Безмало, рекло би се да управљачка класа ваше земље мрзи оне који су учинили услуге
вашој отаџбини. У случају многих ваших садашњих моћника то се може објаснити
чињеницом да су ти доброчинитељи ваше нације жив прекор онима који ништа нису
дали својој земљи, већ су своју памет користили само да би себи пронашли лепо
намештење и да би се обогатили. Но, зашто се други поводе за њима или им у најмању
руку, дозвољавају да увредљивом незахвалношћу плаћају учињене услуге?
Да би се оправдали, када бих им понекад то замерио, рекли би ми говорећи о мени: „Па
Вас сматрамо својим и тако с Вама поступамо.”
Пре свега, био вам онај који вам је учинио добро сународник или странац, дугујете му
исту захвалност. Није ни часно ни племенито обасипати почастима странца, а лоше
поступати са сународником. Међутим, ваши званичници, или они који би то хтели да
буду, не одају почаст ни странцу. Они се или праве да не знају какве им је он услуге
некад учинио или га вређају понижавајућим поступањем. Не односе се према њему чак
ни као према свом држављанину, како су ми одговорили, јер му, кад год нешто затражи
од њих, кажу да он као странац нема шта да тражи.
Пријатељи и непријатељи
Али, ако ваши управљачи и њихова свита радо ћуше ногом оне који су се доказали као
пријатељи ове нације, и то без вашег противљења, све своје осмехе задржавају за ваше
непријатеље. Сам Бог зна колико сте пропатили у току рата од Аустро-Угаро-Шваба,
колико су вам јадну земљу они опустошили, опљачкали и на муке дарили, колико су
вам најбоље браће и сестара, измрцварили и побили, зато што су били родољуби. А
данас вас те исте Швабе, исти они некадашњи Аустро-Угари, преплављују производима
и људима, а ви их дочекујете раширених руку. Хиљаде и хиљаде Немаца, Бечлија, чак и
Будимпештанаца мирно долази да код вас стиче богатство, а ви им то допуштате.
Представнике исте оне Немачке, која вам је била немилосрдан непријатељ и која ће то
поново бити једног дана, слави „цвет” ваше престонице који се дичи да је савремен. И
док ваши некадашњи џелати наилазе код вас на најлепши дочек, правите све могуће
тешкоће припадницима народа који су показали делотворно пријатељство у вашој
несрећи. Моји сународници, Швајцарци, који су према вама били прави самарићани за
време великог рата, тешку муку муче да би код вас добили само дозволу за рад. А
читава швајцарска колонија у Краљевини СХС има само 160 чланова, док је број ваших
сународника који слободно зарађују хлеб у Швајцарској двадесет пута већи. Потпуно
разумем да најпре желите да обезбедите хлеб сународницима, али пре него што
натерате врло малобројне пријатеље да осете колико је нужна и жестока борба за
живот, почните да то примењујете на хиљадама бивших непријатеља које никада
нећете успети да преобратите у пријатеље.
Ксенофобија владајуће класе
Бије вас глас да сте ксенофоби. Прави српски народ то није. Обазрив је према странцу,
а та обазривост понекад иде до подозривости. Није ни чудо кад су вас током дугих
векова искоришћавали страни угњетачи. Та обазривост, па чак и подозривост нису
мане, није то ксенофобија. Међутим, они међу вама који би хтели да се сматрају
владајућом класом јесу ксенофобии, што је још горе, ксенофобија им није последица
претераног национализма, већ накарадне зависти.
Љубоморни су на од себе образованије, отменије и напредније странце. Неподношљиво
им је кад морају признати да су ти људи изнад њих. Онда их мрзе, презиру, па ако им се
не исплати да их отерају, изналазе све могуће начине да их прогоне. Ипак би им разум
морао рећи да нације, на пример, француске нације или швајцарског народа - одавно
слободних народа који су слободно могли да се развијају - нужно морају да буду
напредније од народа који је имао несрећу да га вековима угњетава окрутни тиранин.
Тек од пре неколико деценија Србија се могла развијати релативно слободно, а уистину
је слободна тек од великог рата. Сви који је познају радо одају признање великом труду
који је она уложила у развој откако је то могла да чини. С правом на то може да буде
поносна, али, разумљиво, не може очекивати да се, радом од неколико деценија,
изједначи са прегнућем које је вековима изискивано од земаља старих култура.
Уосталом, оно што зовемо културом није све што чини вредност неког народа.
Природна морална својства имају у процењивању те вредности у најмању руку
подједнаку улогу. Елем, српски народ има морална својства која надмашују морална
својства многих других народа. Иако мање просвећен, могао је, дакле, да претендује на
неко достојанствено место. На жалост, рђавим схватањем положаја своје земље, а то
погрешно схватање изазива њена охола и неповерљива уображеност, владајућа класа
ради на обарању тих моралних врлина српског народа дајући му лош пример.
Политички кадар - безвредан
Та љубомора касте зване „интелигенција” српског народа не исказује се само према
странцима већ и према сународницима. „Отмено друштво” тако не дозвољава неком
свом члану да се издигне изнад просека. Свим средствима настоји да препречи пут
ономе ко се осмели и пожели да иступи из његових редова. Ако је, пак, немоћно да га у
томе спречи, прогониће га сплеткама, чак и клетвама. Стога прави интелектуалци ове
земље, а има их, и то много, не успевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу.
Зато и најзначајнија места у администрацији и другде најчешће заузимају
медиокритети, чак и људи без икакве вредности. Зато вам је и политички кадар
кукаван.
И поред свега, завист није својствена српском народу. Он је амбициозан, а храбар
народ и треба да буде амбициозан, али није љубоморан. Љубомора је тековина оног
изрођеног дела становништва, дела који чини „интелигенцију”, како се она
неоправдано назива.
Љубомора интелигенције
Љубомора је и узрок једне друге мане: недостатка мере, претеривања. Та мана се
исказује у укусима, не у раду. Истина је да се са радом у Србији не претерује! Желите
да се изједначите са другима, чак да их надмашите, а претерујете подржавајући их.
Погледајте своје жене на улицама. Нису то више људска лица, то су вештачке, жестоко
обојене маске. Лондонски и париски кројачи лансирају моду широких панталона. Да их
не би прогласили „ситним провинцијалцима”, ваши младићи се одмах унакарађују
правим смешним сукњама. Ваша интелигенција ропски прати сва застрањивања и све
глупости такозваног савременог живота, и у томе још претерује, било то у моди,
сликарству, вајарству, спорту итд. Ти људи не увиђају да просто постају смешни у
настојању да достигну и престигну друге како би задовољили своју завист. Потпуно
губе из вида да ће одећа скројена за А. веома лоше стајати Б., и обрнуто.
Љубомора ваше „интелигенције” се добро слаже са зачуђујућом површношћу. Људи
виде само спољни сјај, а садржајем се не баве. Труде се да достигну тај вештачки сјај.
Неки пут у томе успеју, јер је ваша нација интелигентна и врло надарена, али тај
вештачки сјај брзо тамни и пошто га не одржава права снага, која долази изнутра.
Површност се показује свуда, како у обичном, тако и у интелектуалном животу. На
пример: видели сте у иностранству, у Француској, Швајцарској, Енглеској, лепе и
добро одржаване хотеле. Желите да идете њиховом стопом. Подижете зграде где камен
замењујете штуком, богати намештај од тврдог дрвета фурнираним тричаријама из
Беча. Лепо то изгледа док је сасвим ново, али убрзо, будући да ви ни своје зграде лошег
квалитета ни безвредни намештај не одржавате као што чини швајцарски, француски
или енглески хотелијер са својим хотелом подигнутим од доброг материјала и
намештајем доброг квалитета, спољашњост и унутрашњост вашег хотела постаје
једноставно бедна. Или, опет: да не би изгледали инфериорнији од цивилизованих
нација, ваши „интелектуалци” купују за велике паре некакву научну опрему. Они се
неће знати њоме служити или ће је препустити рђању услед неодржавања. Ваше
Министарство унутрашњих дела има „Техничку службу”, коју сам ја својевремено
основао са намером да је мало-помало оспособим да вам буде од велике користи.
Пошто више нисам могао да подносим свакојака злостављања, натерали су ме
службеници и руководиоци тог министарства, да напустим то место; заменио ме је
интелигентан човек који је од образовања имао два или три разреда гимназије и
подофицирску школу. Он је потрошио много новца да би купио у Паризу и у другим
местима одличне инструменте и уређаје, а не зна њима да се служи нити зна чему
служе. Ставио их је у застакљене ормаре и од њих направио изложбу некоришћених
уређаја. То га не спречава да трчи на све конгресе и да тамо приповеда како у служби
којом је задужен да руководи, а не руководи пошто је за то неспособан, има толико
најпознатијих апарата. Није то спречило ни ваше Министарство унутрашњих дела да
тој служби, иако му је савршено позната неспособност њеног шефа, годишње додељује
значајан кредит за такве детињарије. Због тога их треба окривити.
Површност
Површно је и научно и универзитетско образовање већине ваших правника који долазе
са овдашњег универзитета. Зар ви заиста мислите да напамет научена скраћена
умножена предавања, без похађања наставе (у унутрашњости су или обављају неки посао) могу да замене живу реч доброг професора? Зар вредност универзитетске
наставе није баш у томе што професор, наравно прави професор, преноси свој начин
размишљања, свој начин разматрања проблема на ученика? Конкретне чињенице које
професор излаже могу да се нађу у хиљадама књига, али начин на који их он обрађује и
објашњава јесте јединствен и не може се заменити књигама. Када студент положи
испит, он практично ништа не зна. Њега ће изградити сама пракса, и то под условом да
га је професор научио на који начин да сагледава ствари. Ако он то не зна зато што није
искористио утицај свога универзитетског професора, он не вреди више од било ког
човека који је напамет научио параграфе из књига. Кад ступи у администрацију, он
може постати само лош чиновник. Та површност вас наводи и да прецењујете
дипломе, бар своје, јер често из зависти нећете да признате стране дипломе. Уосталом,
шта доказује универзитетска диплома? Као што сам већ рекао, ништа друго него да њен
власник може покушати, ако је интелигентан и вредан, да кроз праксу постане неко и
нешто у својој струци. И зато, као што сам такође већ рекао, потребно је да непосредно
прима поуку неког доброг професора. Дипломе стечене испитима положеним тако што
су за ту прилику напамет научени параграфи из књига ништа не вреде. Много, малтене
већина, диплома стечених на Правном факултету вашег Београдског универзитета
такве су врсте. Међутим, и те дипломе отварају врата сваке службе. Свеједно вам је да
ли кандидат за неко место у судској, полицијској итд. администрацији заиста влада
предметом тог радног места и да ли је способан да ваљано обавља свој посао. Довољно
вам је да он има диплому и... да је правилно политички обојен, о чему ћу касније
говорити. Ви, дакле, на положаје високих полицијских чиновника желите да примите
само кандидате који имају диплому правника, често безвредну универзитетску
диплому. Зашто ту диплому? Она у полицији није баш неопходна јер се оних неколико
параграфа које треба знати лако учи кроз свакодневно вршење дужности. А оно што се
не учи на правним факултетима и што је полицајцу преко потребно јесте: техничко
познавање заната, интелигенција, марљивост, љубав према послу, морална храброст,
интуиција, посебна проницљивост, храброст и поштење. Човек који све то има постаће
одличан полицајац и ако нема (право) универзитетско образовање. За полицијску
службу универзитетско образовање никако није довољно, осим ако није правно. Та
служба, и то до највиших положаја, треба да буде доступна сваком паметном, вредном
и часном човеку који има онај неопходни дар. Вашим људима из полиције са дипломом
углавном недостају таленат, марљивост и, што је најгоре, често и поштење.
Подмитљивост
Ваш човек из народа, сељак, неискварен утицајем професионалних политичара, није
подмитљив.
Ителигенција” вам то јесте, и то од најситнијег чиновника са или без дипломе до
министра. Нисам лично познавао вашу земљу пре светског рата, али су ми посматрачи
којима потпуно верујем тврдили да су вам чиновници много мање били подмитљиви
него сада. Истина је да имате и оправдање: вишевековна представа турске источњачке
подмитљивости. То оправдање, међутим, није довољно да би се опростило претерано
раширено мито, које често поприма све облике отимачине. У току рата сам веровао да
је онај бугарски министар на неколико месеци који је за то кратко време постао
милионер нека бугарска специјалност и да су ваши министри сувише велики родољуби
да би се богатили на рачун државе и злоупотребом положаја. Био сам наиван и увидео
сам да нема разлике између министра на „ов”, „ев” и неког на „ић”. Осим неколико ретких изузетака, гледао сам како безбројне ваше екселенције од сиромашних, чак бедних људи постају милионери. Хоћете ли примере? Навешћу вам неке најтипичније. Господин Стојадиновић, интелигентан човек, који није учествовао у рату упркос младости и добром здрављу, постао је министар финансија. Као такав, од одлучује о судбини ваших облигација ратне штете, чија је номинална вредност од 1.000 динара пала на 50 и мање зато што држава није плаћала камату. Он је по незнатној цени покуповао огромне количине тог папира и, кад га је за себе доста згрнуо, он, министар, објављује да ће се камате исплатити. Истог часа облигација се пење на 250 динара и више, господин министар је постао мултимилионер.
Господин Вукићевић је био обични професор провинцијске гимназије. Пошто је постао
политичар и председник савета, данас поседује две велике зграде у Београду, а сам Бог
зна колико кошта плац и подизање таквих зграда у главном граду. Лазар Марковић је
син врло сиромашног поштара. Током школовања помагали су га неки имућнији
грађани. Господин посланик и бивши министар Марковић данас је врло богат, плаћа
станарину 12.000 динара месечно и нехајно увече губи хиљаде динара на коцки. Божа
Максимовић, нипошто богат као ни жена му, постаје посланик и министар. Одједном
постаје богаташ, а његова жена сада искључиво у Паризу купује хаљине, намештај и
скупе ситнице за стан. А шта рећи о Пашићу који је врло скромног порекла? Истина,
венчао се са женом која му је донела нешто новца. Постао један од најбогатијих људи у
земљи? А Велизар Јанковић? Зар верујете да је само од посланичке и министарске
плате могао да постане трули богаташ какав је данас? Но, доста је било примера, могли
бисмо их набрајати у бескрај. Прилично је мучно о томе говорити, јер су ти људи
личним богаћењем показали да је њихова брига за општу ствар била само средство да
би се докопали новца.
Ове непријатне примере су, међутим, следили сви чиновници од врха до дна лествице.
Пословни људи, страни индустријалци и посредници, који долазе у ову земљу да би
успоставили пословне везе и улагали капитал у овдашња предузећа то знају и, ако желе
да нешто ураде, принуђени су да дају мито, а то се увек прихвата. Могао бих вам
навести примере за то, и то многе, али мислим да то није потребно, јер их и сами
довољно знате. Министри, генерални директори, руководиоци служби итд. - сви они
једу тај хлеб који људи од части и достојанства не би ни пробали.
Је ли вас потребно подсећати да вагони робе често не полазе ако их не покрене свежањ
новчаница које дајете шефу станице или вишем чиновнику надлежном за одговарајућу
службу? А да се предмети на царини и код полицијског комесара одуговлаче ако нема
подстрека у виду бакшиша?
Све је то врло ружно и, мада се само мањина одаје тој срамној навици, срозава цео ваш
народ у очима сваког честитог човека. Када се суди о понашању ситног чиновништва,
може се и наћи олакшавајућих околности у чињеници да је тако слабо плаћено да је,
ради преживљавања, принуђено да потражи и додатне приходе. За ваше министре,
људе из политике, итд., међутим, нема олакшавајућих околности. Они стичу богатства
тим нечасним путем, а на то их наводи само љубав према новцу или таштина и охолост
како би могли раскошно да живе и тиме потисну у заборав своје скромно порекло.
Размотримо сада посебно неке делове вашег народа и почнимо анализом онога што ви
зовете својом интелигенцијом.
Деформисаност „интелигенције”
Дуго ваш народ, иначе тако бистар, није могао да задовољава жеђ за „знањем” или због
тешког јарма који вас је притискао, или због недостатка материјалних средстава јер је у
ропству које сте трпели само ретким изузецима било могућно да зараде довољно новца
и плате луксуз да пошаљу децу у иностранство, што је у то време био једини начин да
се стекну темељнија знања из науке, уметности, књижевности, технике итд. То се
променило отприлике у последњој четвртини прошлог века. Ослобођена турске власти,
земља почиње да се развија на комерцијалном плану. Све више српских младића одлази
у иностранство да се напаја из извора знања која код куће нису налазили. Међутим, још
није било великог богатства. Држава је често, путем стипендија, плаћала трошкове тог
научног образовања. Стога су материјалне могућности српских студената у
иностранству најчешће биле скромне, врло скромне. Ти млади људи су били принуђени
да у најкраћем временском року преузму и науче оно најнеопходније. Учили су,
упијали, понекад и без стварног разумевања, знање које се предавало младежи
друкчијој од њих и чија је предност била дуга научна традиција, што је недостајало
младим Србима. Неки најдаровитији, Слободан Јовановић, Скерлић и други, ипак су
успели, захваљујући изврсним личним способностима и изванредној интелигенцији, да
усвоје и садржај и његов дух. Међутим, код многих других знање је остајало књишко и
није се стапало са духом.
Штавише, принуђен да много учи како би што брже усвојио неопходна знања, српски
студент у иностранству није имао времена да посматра чак ни живот земље у којој је
студирао, а такво посматрање је један велики извор опште културе. Оно мало
слободног времена које му је дозвољавало студирање, проводио је са земљацима.
Суштинска природа земље у којој је тренутно живео остајала му је непозната и он је од
свега тога запажао само површне појаве. Наравно, у свакој земљи има и доброг и
лошег, а људска природа је тако саздана да на њу лош пример снажније делује него
добар. Зато су ваши српски студенти, поред усвојених стручних знања, у своју земљу
донели углавном оно лоше из страних земаља које су походили. Они нису схватили
нити су могли да схвате да је оно што су запамтили само безначајна случајност и да не
познају суштину земље у којој су боравили. Укратко, враћали су се у земљу са
извесним научним пртљагом, али је њихове природне способности, наслеђене од своје
лозе, мање или више нагрдило оно лоше што су видели, а што није ублажено оним
добрим које нису ни опазили.
То је био корен деформисаности ваше „интелигенцје”. Кад људи из града стекну неко
благостање и дођу у додир са профињенијим животом, већ по правилу су склони да
себе сматрају вишим од људи са села, који живе једноставно и патријархално. Било је
још много горе са вашим младим људима по повратку из иностранства. Себе су
сматрали супериорним. Презирно су називали друге - оне који нису имали
универзитетску диплому или неки сличан папир - сељацима. А себи су давали онај
смешни заједнички назив „интелигенција”. Ти људи сиромашног духа не увиђају да се
истинска интелигенција не стиче само студијама, па чак ни оним највишим. Истинска
интелигенција је природни дар и проистиче и из духа и из срца. Обични сељак може да
буде сто пута интелигентнији од универзитетског професора са пола туцета диплома.
Погрешне школе
Они који су остали у земљи и похађали универзитет у Београду, где су предавали
некадашњи стипендисти у иностранству, брзо су пошли тим примером. Жалосна
последица тога била је што је све више младих гурано на студије, уместо да су од њих
стварани пољопривредници зналци свог посла, (што је било најнепотребније
пољопривредној земљи каква је Србија) и веште занатлије који би могли да прерасту у
индустријалце. Уместо да све више развија основну и пољопривредне школе, сваки
градић је добио „гимназију”, а школовање на универзитету је било бесплатно, што није
случај ни у најдемократскијим земљама попут моје Швајцарске.
Морални пад интелегенције
Интелигенција је постајала све гордија и код ње су се све више губила она лепа својства вашег народа. Пре великог рата је ипак чувала неке обзире. Још није била заразила омладину, па је чак и универзитетска омладина, будући чланови „интелигенције”, још била родољубива. Многи млади студенти су у време Челопека ступали у чете Бабунског и других. Морални ниво интелигенције је, међутим, све више опадао. Зато је најпреча брига интелигенције, када је букнуо велики рат, била да на сигурно смести своје припаднике. Истина, има и много изузетака, али они који су се издавали за духовне вође нације, по правилу, нису били тамо где им је место по улози коју су себи приписивали: на челу наоружаног народа, да буду први који ће се жртвовати. Ако не би успели да избегну служење у војсци, копали би и рукама и ногама како би се склонили у позадину или било какву комисију у иностранству. Много, премного универзитетлија, „интелектуалаца” - често резервних официра - било је у рововима у Женеви, Паризу, Лондону и другим местима. Зар Гролови, Лазари Марковићи, Белићи, Радоњићи, Боже Марковићи итд. нису схватили да губе морални углед код сваког човека поштена срца коме је познато да њихови вршњаци истих година, док они лагодно живе у Швајцарској, Француској, Енглеској, херојски умиру бранећи отаџбину на бојном
пољу, на негостољубивим планинама Македоније и Албаније? Да би се оправдали,
говорили су да ће њихова памет бити потребна Србији после рата како би се обновило
оно што рат буде уништио, па да ради тога добро чувају свој живот у скровишту. Рђав
изговор. Ко је био превелика кукавица да остане са својим народом док је у опасности и
да се с њим жртвује ако буде потребно, нема оног неопходног утицаја у том народу
када опасност прође. Прави народ добро осећа да онај који ништа није дао за отаџбину
нема никаква права на њу.
Лоши примери
Многи имућни људи су следили пример „интелигенције”, ако не ради себе, оно бар
ради синова стасалих за пушку. Колико је снажних младића претрпавало швајцарске,
француске и енглеске универзитете уместо да са својим исписницима буду у рововима.
Они су чинили будућу послератну „интелигенцију” коју је требало сачувати за отаџбину! Најчувенији забушант међу том будућом интелигенцијом био је Пашићев син Раде. Он је био права срамота за српску земљу, а то је остао и послерата. Зар не би било много лепше, чак и ради успомене на оца да, уместо полицијскогдосијеа, син најпознатијег српског државника има обичну камену плочу са натписом: Раде Пашић, погинуо на бојном пољу?
Лепи примери
Већ сам рекао да је међу интелектуалцима било многобројних изузетака. Лично сам
познавао неколико чланова унивезитета који су испунили своју дужност, и то у
потпуности. Многи се нису вратили. Лекари, који су такође интелектуалци, често
прави, скоро листом су дали све од себе и смрт их је знатно проредила. Они су пружили
леп пример. Гимназијски професори су исто тако имали много својих међу борцима,
сразмерно много више него они који су морали да дају најсјајнији пример:
Универзитет. Међутим, сви ти „интелектуалци”, адвокати и судије, на пример, који су
били у редовима бранилаца отаџбине, нису се превише дичили припадношћу
„интелигенцији”. Једноставно, звали су се родољубима. Надувена „интелигенција” се
током рата истицала кукавичлуком, а, што је још горе, неки интелектуалци су
искористили недаће свог народа за лично богаћење.
„Интелегенција" у рату
У другим земљама, и пријатељским и непријатељским, „интелигенција” се одлично
жртвовала на бојном пољу или се, ако није била способна да носи оружје, сатирала на
помоћним ратним пословима. „Интелигенција” Србије скоро ништа није учинила за
своју земљу и једина јој је брига била да своје драгоцене чланове склони на сигурно.
Одговарате ми да су ваши „интелектуалци” бринули о младима у избеглиштву, да су се
бавили пропагандом итд. Ма немојте! Ваше универзитетске професоре је држава добро
плаћала за тај посао и током избеглиштва. А само се неколико средњошколских
професора посветило васпитавању наше избегле деце. „Главешине” универзитета су
шетале с једне школске прославе на другу да би тамо на речима величали јуначко
жртвовање, ваших војника, жртвовање које нису хтели да деле, а које им је служило као
властити пиједестал. А њихов пропагандни рад? Неке досадне књиге, и то бројне,
лишене искрености, пошто њихови творци нису учествовали у оном натчовечанском
подвигу који су хтели да величају пред савезницима и неутралним земљама, књига које
су, уосталом, мало или нимало читали они којима су биле намењене. Ко би се у то
јуначко време мучио да чита, на пример, Белићеву „Македонију”, књигу која садржи
малтене само филолошке и лингвистичке расправе? Деловање Лазара Марковића у
Женеви било је, истина, успешније. Његов лист „Србија” био је добро урађен и
извршио је добру пропаганду у неким савезничким и неутралним срединама. Међутим,
током његовог боравка код нас уШвајцарској, после повлачења преко Албаније,
читаоци тог листа, пријатељи Србије, често су ми постављали питање: Зашто
Марковић, који тако патриотски пише у свом листу, а који је млад и здрав, није са

понедељак, 25. јануар 2010.

Живот у Србији!

Како је живети у Србији? Да ли неки људи који живе , колико толико нормалан живот, знају да је могућ живот који је потпуни промашај. Патња која притиска сваког дана. Доводећи до пуцања. Пуцања које резултује бесом, који прераста у насиље... Насиље ка појединцу, или насиље ка држави и њеним институцијама, или пак насиље ка самом себи. Како је живети у Србији у којој те маме обећавајући нормалне ствари, које су нормалне и самим тим тако би требало да буде. А онда када те намаме, креће оно ненормално које је сад стандард, и постало је нормално, тако да је право нормално сада екстра добро. И као што рекох, када понуде “обично нормално“, сав си скептичан, са једне стране, а опет се надаш да смо коначно стигли на ниво просека, са нормалним стандардом, и чак убедиш себе да је све ОК. Тад упадаш у мрежу нервирања и фрустрација што не можеш ништа да урадиш за себе. А тако су те са уверењем лагали како држе до својих муштерија, и сличних категорија... Да ли су то муштерије, ђаци, студенти, војници, грађани, није ни битно. То се дешава у свим сегментима живота... Лагали су и лажу и даље. То су бесни вуци у јагњећој кожи. Сада су пријатни, а када те изиграју и када се појавиш са питањима и својим правима, о којима су вам пробили уши када су требали да вам нешто увале, онда вас мрзе, оговарају, и наравно ништа вам неће помоћи или урадити у твоју корист, него ће те још више увалити у проблем и немоћ... А твоје мало биће више не може да издржи сво то срање и толики притисак. Фрустрације су све веће. Нeсрећа расте... Ситуација је иста и у парламенту, и на пијаци, на универзитету, у продавници... Србија је једно велико срање, и никад неће бити боља!
Ево једне причице из живота:

Долазила је зима... У смрзнутим душама које живе у овој несрећној земљи, је било још хладније него споља. Корачајући ка Ауто-Мото савезу, или како ли се већ сад зове, размишљао сам о овој безизлазној ситуацији, и свој тој масовној декаденцији, која је карактерисала овај простор и ово време. Предуго све то срање траје... Па то је већ две деценије... И када се сетим како су они најнеморалнији једва дочекали распад система, и почели да краду, и да се богате... Али нису они само крали некакве материјалне вредности, него су крaли нашу будућност. Будућност коју ни сад немамо, иако смо већ двадесет година напред, или, двадесет година после тога. Гледао сам како они најгори расту, како се шире, како се намећу, како утичу. А, са друге стране, они поштени и вредни су ућутали, почели су да се смањују, да нестају. Неки су достојанствено стајали и трпели сав тај смрад, који се на њих директно обрушавао. Стајали и трпели... Али докле? Нису мислили да ће толико дуго да траје! Колико? Да, колико је то трајало? Ухххх..... То је трајало читаву вечност, јер траје још увек! Још увек траје та иста смрдљива и покварена прича која као некакав леш загађује то мало чистог ваздуха... Чистог ваздуха којег је све мање, а толико нам је потребан. Јер без њега нема живота... И како су године пролазиле, они негативци су јачали, представљали се, и представљани су као елита, а оних добрих је бивало све мање... И неки међу тим добрима су мењали стране, јер су изгубили веру и снагу. Постајали су лоши, неки чак лошији од оних првих лоших. Сваким даном је све било теже. Сваким даном је људскост побеђивана лицемерјем и безосећајношћу. И тако у циклусима... И тако дођосмо до данас. Дођосмо до данас... Ко овде живи и шта ради? Живе јадници који се иживљавају једни над другима. Себичњаци који су пропале приче. Једино имају смисла у својим лажима! Да великим и малим лажима...
И тако су ме клизави кораци донели на капије мога циља. Треба да положим за Б категорију. Давно започета прича, сад је чекала да буде завршена. Давних деведесетих сам уплатио за полагање. Прошао обуку, изашао први пут на полагање, пао, изашао други пут на полагање, пао, и рекох довиђења шабани... Немам времена за ваше зајебанције... Они су добили квоте колико треба да прође а колико да падне. И ако ниси њихов син, комшија, рођак, овај онај, ти си вероватно пао. Није стопосто сигурно, али деведесет посто, да ћеш пасти... Ја нисам хтео тако „да се играм“. Кренуо сам на факултет, и баталио те игре без граница. Годинама је постало још бедније. Тада ако ниси нечији син, нечији комшија, рођак, или још важније члан партије, тешко да ћеш проћи... И сада после милион година сам одлучио да скинем ту беду са врата. Ничији син, ничији комшија, никакав члан партије. Пролазио сам кроз капију а на радију са мобилног фона се чуо , наравно стресни дијалог. Расправа о новом закону у саобраћају. Закону који је донео много стреса многима, па и онима који треба да полажу. Здравље нарушено. Где је сад министар Здравства? Ови плаше, људи у паници нагрнули да полажу по старим ценама, паре се сливају у буџет, из буџета на њихове рачуне... Стотине хиљада полаже ван сваког критеријума!!! Они ће да харају улицама. А из министарства за саобраћај лицемерно апелују да је нови закон на сцени баш да би подигао ниво понашања учесника у саобраћају...!!! Опет лицемерје! И сада ћу великим словима да напишем ту велику мисао коју сви заобилазе и паламуде глупости у вези разних проблема. Било да су саобраћајне несреће, или наркоманија, или скок канцерозних обољења, или раст насиља, у породици, школи, ка самом себи. Шабани и квази стручњаци, читајте следеће реченице, а не спремљене саставе , које су вам припремили...
УЗРОК СВАКОГ ПРОБЛЕМА У СРБИЈИ ЈЕ СИРОМАШТВО!!!!
И ТО НЕ САМО МАТЕРИЈАЛНО СИРОМАШТВО, НЕГО СИРОМАШТВО У СВИМ СВЕРАМА!!!!
СИРОМАШТВО У ПЛАТАМА! СИРОМАШТВО У ДОБРИМ ЉУДИМА! СИРОМАШТВО У ИСТИНИ!!!
И ту је готова цела прича. Нема паламуђења како се почиње са марихуаном, па онда хероин, па ето проблема са наркоманијом. Проблем је у скупштини и на телевизији! Са свим примерима је исто.
 И тако они плаше, успаничени људи газе једни преко других у страху да ће им бити још теже. У том вагону сам и ја. Три дана покушавам да извадим лекарско уверње, јер је велика гужва. А ординација ради само два сата! Док читате, све вам то изгледа стандардно, али алоооо!!! Педесет људи чека испред врата у гомили, бесни, а они раде само два сата!!! Покушај то да замислиш.... Први дан, ништа. Пораним други дан, ништа... И онда дођем трећи дан два ипо сата раније, ушушкам се и чекам... Прођем. Урадим лекарски као на траци, на којем би и инвалид и слепац, и ретард прошли... Еј, зар они на тв-у се нису просрали од оне приче квалитета саобраћаја???
Сад сам пред Ауто-мотом. Вадим слушалице из ушију. Срце ми убрзано куца од некаквог страха... Опет се понављају деведесете у екстра издању... Неће ваљда...
Тест је заказан у 9 сати. Пола девет је, и никога нема... Улазим у учионицу. Седам. Замишљен сам. Само да не буде као у деведесетим... Од безвезне дозволе до исцрпљујућег проблема... Чују се људи... Долазе... Излазим напоље. Чекамо... Већ је девет и петнаест... Чекамо... Пола десет.... Чекамо... Десет и петнаест... Чекамо и даље... У једанаест улазимо у учионицу. Толико нас је да морамо да радимо тест из две туре...
Положио сам тест. Сада остаје онај тежи део, вожња... Стављам слушке од мобилног у уво, али он не ради... Испразнила се батерија. Долазим кући, стављам га на пуњач, кад он не ради... Нисам ни био свестан да ту почиње прича ВИП-а... Прича која ће ме напатити, и приказати ову Јадну Србију кроз сопствену метафору...
Мали Самсунг са радиом купљен за 1 динар на две године отплате, гаранције, све са осмехом на лицу. Раднице се топе од хвалоспева о телефону и њиховој великој реномираној фирми смрдљивом Вип-у... Не издвајам га од осталих. Све је то иста екипа лицемера!
Појављујем се са гаранцијом, и све као је у реду, мада већ им нисам тако омиљен као кад су ми ваљали телефончић. .. Послаће га у сервис, и то ће трајати не више од два месеца... Шта је ту је...Чекаћу...
Потребни су ми додатни часови... Са инструктором се уговарам када би могао да ускочим пошто је велико интересовање. И како он рече: „Хоћемо на црно, или да заведем?“
-„ На црно, наравно.“- рекох. Мислио сам као у возу или бусу кад немаш карту, па ти приђе кондуктер, и платиш пола цене, али не добијеш карту. Наравно да је то лош став и са моје стране, али кад живиш у сиромашној Србији, мораш. Мада то није никакво оправдање... А опет кад израчунаш колико тај кондуктер узме у једној тури...? А? Па рецимо 50 до 100 еура. И тако нека је само десет дана, и он је богат за наше услове... Да, да... Гомила је и тих прича... Као ситне рибе, а живе боље него многи. И наравно, ни њима се ништа не мења...“ Мали тајкун баба сера“! То је друштвени синдром баба сере... Карактеристичан за друштва у расулу...
И тако ти ја кренем на додатне часове вожње на црно. ..
И стиже први час. Одосмо на полигон. Нема ту шта да буде тешко, али како ће се у будућности показати, пада се опасно.
Завршили смо пар часова и треба да се плати. Ја питам јел има за мене нешто гратис, и каже лик, ништа... Ништа?
-„Па теби је исто, да ли мени платиш, или на каси..“- рече инструктор.- „ Ај немој зајебавати...“
Насмеших се. Испричам му причу о кондуктеру, али ништа... И да не давим, и не детаљишем, мада је било поучно и смешно, али ајд... Платим лепо, и ајмо још која хиљадарка па на полагање. Полигон, и паф! Падох...! Не оправдавам себе, али сви су се жалили на хладноћу на којој смо стајали сатима док нисмо дошли на ред. И што је занимљиво, сви сем једне девојке смо пали! Нико није нешто крив, посебно... Али ко има толико пара да финансира те покушаје? После размишљања на ту тему сам дошао до мисли да би инструктор требао да изнесе своје мишљење и у неким случајевима помогне да се прође. Јер чудна је та трема, и тај феномен, да када треба презентовати своје знање, нешто не иде...А паре одоше... А пара немаш... А фрустрација расте... А здравље нарушено... А нигде краја... Игре без граница!!! И то на многим, или кад размислим на свим пољима... Када престане једна дисциплина , долази друга... Ево га стиже Самсунг.
Зазвонио је телефон, позајмљен на коришћење. Видим ВИП. 
-„Да?“- упитах. Мислио сам коначно је готов. Већ две недеље чекам. Али ајд стрпљив сам. Само нека га поправе... Љубазан женски глас је кренуо у причу коју нисам очекивао. Баш ме је обрадовала та љубазност и брига једног меког женског гласа...
-„ Па зовем да вас обавестим да вам је стигао телефон из сервиса.“
Ух, коначно. Супер. Коначно је почело да функционише онако како и треба... Таман да вратим позајмљени телефон...
-„ Добро, да?“- упитах. Стварно, како прија када те неко са поштовањем ословљава, и слуша. Тога скоро и да нема у нашим животима, па и ако је то само у трговини, дај шта даш. Ваљда ће бити и у другим сверама живота...
-„ Па интересује нас да ли сте сагласни са тим да га поправимо, или можда не желите да га поправите?“- наставила је љубазно као да ми уручује милион долара, ма милијарду долара награде..
Само мало. Овде нешто није у реду. Већ ми је срце почело да куца брже и јаче. Ево га мини стрес стиже! Министре здравља где си!!!!
- „ Пааа, не разумем шта ме питате... Зар га нисте још поправили?“
- „ Не. Ми вас зовемо да ви потврдите да желите да га поправите по цени коју је утврдио наш овлашћени сервис...“
Каква цена, какав сервис... Јао, па ови су пукли!
- „ Само тренутак. Купио сам код вас телефон на акцији 1 динар, отплћујем га две године, и за то време имам право на гаранцију. Зар не?“- већ сам доживљавао мини стрес... Ова дилеја која ми је до малочас била драга девојка се претворила у кретена. Али могу да разумем да нема избора и да ради ту да би преживела. Али шта се толико прима и штити страну погрешнима?
-„ Да тако је господине. Тако је. Али та гаранција не покрива механичка оштећења...“
- „ Каква сад механичка оштећења? Види се да је телефон пажен, и да нема никакве знаке падања, ломљења и слично...“
-„ Па не знам. Телефон је стигао из сервиса, и они су квар прогласили механичким кваром, и ви сносите трошкове поправке...“
-„ Значи та гаранција у ствари ни не постоји... Нека виртуална гаранција? „
- „ Реците ми да ли сте сагласни са њиховом ценом, или желите да поправљате на другом месту, чиме губите право на гаранцију у наредном периоду.Цена поправке је две хиљаде динара.“- Кад см чуо две хиљаде динара, само што нисам пао у несвест. Осетио сам топлину у лицу, а срце лупа ли лупа.-„ Да ли сте сагласни са овом ценом?“
-„ Наравно да нисам.“
- „ Па онда можете доћи по свој апарат код нас у продавницу...“
- „ А реците ми само колико кошта тај апарат код вас у продавници?“
-„ Само тренутак... Самсунг е-520 је 4800 динара...“
- „ И реците ми да ли је то нормално да платим поправку неке конекције у вредности пола цене новога телефона?“
-„ Не знам ја ништа...“
-„ А јел могу да добијем неки контакт тога сервиса?“
-„ Не. Ја не могу да вам дајем те информације...“
-„ Лепо...“
-„ Довиђења.“
-„ Здравооооо....“
Не може то тако... Колико знам постоје права потрошача, и као што рече један другар сва роба без обзира да ли дају гаранцију у продавници, има законску гаранцију, да је тако назовем. Окренуо сам 1234 број корисничког сервиса. Тамо ме је дочекао такође пријатан женски глас који ради за неку ситну плату и преживљава поред мене све ове дане. За разлику од прве ова је нешто и разумела, али није могла пуно да помогне. И сад ћу на овом месту рећи колико ме нервирају ти мали јадни људи који су у истом кошу са мном и са тобом, али су толико погубљени и раде против нас, за њих, а у ствари против себе... Они су пуни мржње, неинтелигенције, некултире... Они су као пси чувари који гризу за свог послодавца, или свог политичара... Мале ситне ,безвредне душе...
И тако је почела још једна рунда игара без граница, у којој си ти лопта коју шутирају... И да не препричавам све разговоре које сам водио, али сам одлучио да идем до краја...
Али увек се нешто деси као добро, као нормално, и ти опет кренеш за том шаргарепом, и опет надрљаш... Краја нигде... Зато размишљам о бекству. Бекству где нема политичара, продавница,аутомобила, мобилних телефона... Негде где има нечега другог... А то је природа.... Али да се вратимо играма без граница. Долазим по телефон у продавницу, и износим свој став да то тако не може, и да ће имати више штете него користи. Боље да су поправили у оквиру гаранције, и да све буде у реду, да их чак и похвалим, али они су се продали за малу своту... Ту су се показали... И онда опет замка! Као поправка у другим продавницама је 1000 динара, што ми је исто пуно,али ... Они ми, као знамо се, нуде поправку за 500 динара. Размишљам. Размишљам о свим опцијама. Ако ми они поправе губим право гаранције... Хммм... Шта да радим? Али опет, дупло јефтиније него на другим местима... А и нећу се смарати са овим ВИП кретенима... Размишљам... Ма ваљда се неће десити нешто лоше... И ту сам се преварио. Увек се деси најлошије. Бар овде у јадној Србији. Прихватим поправку. Ок сви смо сретни... Пролазе дани, већ све остаје у забораву... Добро је... Не укључујем слушке да не би форсирао конекцију, кад већ знам да је осетљиво место тог телефона. И онда једног дана рекох да послушам мало радио, док возим бајк. Укључујем. Ту је звук, ту су станице, али нигде музике. Само шуштање... Јао... Опет срање... Требао сам одмах све да проверим. Али рекох ради. Нисам ни размишљао да ово може да се деси... И сад, одлазим да рекламирам на њихову „малу“ гаранцију, пошто сам ВИП-ову прокоцкао уз њихову помоћ... И шта се дешава? Вероватно знате, или предпостављате... Они се наравно ограђују. Као раде слушке, а то што не ради радио, којем су слушке антена, их не интересује. И поврх свега су непријатни. Већ оговарају... Опет штите погрешне. А и сами на неком другом месту су жртве, еквивалентне мени... И шта да радим? Да им однесем телефон, и да ме још више укопају у проблем, или да ћутим? Како год, није добро... Што би рекао један другар „Није добро...“... После размишљања о разним путевима решења овог проблема, и после свих маштања како их све кажњавам, долазим на став: ПОПУШИО СИ ОПЕТ...!!! ОПЕТ СУ ТЕ ПРЕШЛИ! КУПИО СИ ТАЈ ТЕЛЕФОН ЗБОГ РАДИЈА, САД ГА ВИШЕ НИ НЕМАШ, А РАТЕ И ДАЉЕ СТИЖУ... ОДПЛАЋИВАЋЕШ НЕКИ ШКАРТ КОЈИ ЈЕ ВИП ПЛАСИРАО НА СРПСКО ТРЖИШТЕ И БОЛИ ИХ УВО!!!! ЋУТИ, И ПОКРИ СЕ УШИМА! ТИ СИ НИКО И НИШТА. И НИКО ТЕ НИШТА НЕ ПИТА. САМО ТИ УЗИМАЈУ... УЗИМАЈУ ТИ СВЕ!!!!!!!!!!!!!!!
Моја листа је све већа, и једног дана када пукнем, ако пукнем, сви ће они да кукају несвесни шта их је снашло... Или још боље, једног дана када сви пукнемо, ако пукнемо...
До тад, сви на под. Немаш ништа од свега што плаћаш... Али то јесте пљачка, а они могу да те, или ме, или нас, пљачкају, пошто смо ми јадни!!!
И зашто увек честитамо једни другима Нову годину, као „све најбоље...“, о оно одмах шат. Свака година је исто срање, и почиње катастрофално... Жалосно... 
Толико од Спејс Балуна у овом јануару. Није добро... Надам се да ћемо и следеће године сви бити овде. Можда и дочекамо неко ново, лепше доба...

уторак, 05. јануар 2010.

Никад доста...

А, велике су то сељачине. Питам се кад ће крај томе лицемерју. Они плаше, они притискају. А требало би де се труде, и да воле. Да воле своје људе, своју земљу... И, увек, иза сваког пројекта, сваке наводно хумане идеје, лежи похлепа. Из ње може само да избија кривично дело. Али они контролишу власт, и штите се!

Шта је сад са овом легализацијом? Као и сваком другом. Намештају себи пенале, а рају доводе до смрти. Умире се од глади, умире се од хладноће, умире се од не задовољства... То су њихови гласачи! И, опет, да ли је исто да један сиромашан човек, или фамилија, који су једва негде дигли кров над главом, буду у истом кошу са неким злим политичарем, који је градио насеља, знајући да ће једног дана да их легализује и богато прода!!! И тај исти, одвратни политичар,се лицемерно смеје, и тобоже излази у сусрет сиромашном човеку. Узима му и последњу кинту из џепа. Како ми је жао. Како ми је жао што је све овако јадно....

А ОВИ ЊУДИ СУ ЗАСЛУЖИЛИ МНОГО,МНОГО ВИШЕ. ГИНУЛИ СУ,РАЊЕНИ СУ, БОЛЕСНИ, И НАПАЋЕНИ... НИКО ИМ НИКАД НИЈЕ РЕКАО НИ ЈЕДНУ ЛЕПУ РЕЧ!

ТО ЋУ САД УЧИНИТИ ЈА. БЕЗ ИКАКВЕ КОРИСТИ И ЛОШЕ НАМЕРЕ.

ЉУДИ, ДРЖИТЕ СЕ!БАР ЈОШ МАЛО. ПОНОСАН САМ НА ВАС!!!

A ви мислите исто...

milan948
23. oktobar 2009 13:37:28
E, sad tek vidimo šta znači kad nas "pritisne" MMF. Kažu ljudi, što ne uzmete pare za legalizaciju građevinskih objekata? Samo, postavlja se pitanje, kako će se naplatiti legalizacija za masu objekata koji su napravljeni bez dozvole i stanovi već prodati, verovatno srećni kupci takvih stanova će opet izvući "deblji kraj" 
Београђанин
23. oktobar 2009 21:48:19
Као и увек у овој неуспелој имитацији државе, људи који су све радили (зидали) по закону на крају испадоше будале, дебили, идиоти и кретени... Да није до те мере морбидно и жалосно, можда би некоме и било смешно. 
nesa ruzina
23. oktobar 2009 22:22:04
slika vam je stara sto godinaaaaaaaaaaa sad je tu zgrada 
Srba
23. oktobar 2009 22:42:09
Ja znam da tebi trebaju pare, ali moraces da smislis neki bolji nacin, ja nemam. A da zivim hocu. Dosta bre vise! 
Pokraden u predjasnjoj legalizaciji
24. oktobar 2009 00:03:32
Da nije tragikomicno bilo bi krajnje bezobrazno!!!!!! Sta mi dobijamo legalizacijom osim jos jednog kredita koji ne znamo kako da vratimo (a ni kako da ga podignemo jer smo kreditno nesposobni) jer smo ostali bez posla, a kuca od 200m2 zapoceta '80godine jos ne zavrsena bez prozora i fasade?! Da li ce te nam refundirati troskove izvodjenja infrastrukture (strujna, vodovodna, kanalizaciona mreza...) na jednoj obicnoj njivi 3 klase jer smo sami snosili troskove za bandere, kablove, cevi (desetak hiljada maraka '80-tih godina) ... Sta mi placamo? Kome? Odakle? U kojoj zemlji vi zivite? Pa od tih milion objekata koje spominjete ni 5% nece platiti legalizaciju, proci ce kao i svi dosadasnji pokusaji, gde su samo naivni (da ne kazem malo grublju rec) platili a da ne znaju sta!!!! Da li cete nas opet uputiti u neku "agenciju" koja ima vasu licencu i preko koje opstina iskljucivo saradjuje. Da li cemo opet morati nekoj vasoj agenciji da platimo 2.450 maraka ('97 godine) , i da li cete nam opet nakon par meseci reci da ne saradjujete vise sa tom agencijom, i da nam ta dokumentacija vise nisu validna? I da vi niste krivi sto smo mi bili upuceni od strane opstinara na "prevarantsku" agenciju! I da ste vi konacno (treci pokusaj) oni pravi kome mi treba da platimo, i da vas ne zanima kako je to do sad bilo.... Zamolio bih vas da ponovo razmislite o kome pricate da vam plati legalizaciju. Pretpostavljam da ste uzimali prosek poslanicke plate sa svim putnim troskovima i beneficijama kad ste odredjivali cenu kvadrata za legalizaciju, te stoga bih vas zamolio da prema njima budete krajnje rigorozni a da ovom narodu omogucite sto vise radnih mesta, pa ce vam onda realizacija tog projekta mozda i imati uspeha!!!! 
Rodoljub
24. oktobar 2009 00:03:41
Zaboravili su da napomenu da u tu zenu nije zaracunat PDV ali ce svakako biti zaracunat, naravno silom zakona! Nepogresiv dojam da je ovo ludnica a ne drzava! Bice svi prisiljeni da udju u kredit dabi legalizovali svoje vlasnistvo (obicna potvrda),a ako nemas pare da vratis kredit, oni ce ti uzeti legalno to sto si ti legalizovao! To je otimanje,ali bez dobosa, tiho i u rukavicama! Demokradski! 
zora
24. oktobar 2009 00:13:42
od koje ce cene biti jeftinije 60%?Jel' to nas neko zaj.....?Vas,MMf i EU teraju da uvedete red u dosadasnju aljkavost i javasluk i vi naravno ;po kome ce te nego po jadu i bedi.Neko skrpio,odvaj'o od usta da sagradi bilo kakav krov nad glavom,jer mu drzava nije dala stan ili bilo kakvu pomoc ,a vi bi gospodo sto ste se za dz uselili u tudje ili neke druge stanove i vile i puni ste ko brodovi sa nase grbace ocete da jos dodatno zgulite.Pa kako samo izracunaste ove cene?Sram vas bilo!Moj komsija legaliso prosle godine kucu duplo vecu od moje za 300 evra ,a ja 60 m2 da platim 200000?Odakle,kad mi je penzija 15000.Nek mi plati neko od ministara koji su pametni,npr,;Dulic 
branki
24. oktobar 2009 00:52:33
Doktore,ako si tako dobar lekar kao sto si urbanista ili sta si vec,morali su ti naci neko zaposlenje, blago pacijentima sa tobom!!! 
Драгомир
24. oktobar 2009 00:54:01
Господо,моје јадне демократе,докле да због вас црвеним?Докле?Шетате ли се ви по улицама и слушате речи у вези легализације?Спустили сте за 60 % а пре тога донели сте одлуку да то енормно кошта.Видели сте да нико не легализује јер народ нема довољно за обичне комуналије и за животне потребе.А не смете да рушите јер на изборима народ ће да вас казни.Имате ли ви пилећу памет?Да ли сте заборавили да су се откупљивали станови за вредност флаше пива?За вредност кутије шибице!Где смо ми ту што никада нисмо били на списку за добијање стана јер смо имали неку склепану и бесправно сазидану кућицу?Шта је са парама које су нам отимане за стамбени фонд?Ко је тај јадник који је одредио да морам подићи кредит и годинама плаћати легализацију читаво туце хиљадарки?Па,само на тој пљачкашкој легализацији изгубићете изборе!Ало,чујете ли ви мене?Не чујете?Докле да црвенимо ми који смо највише агитовали за долазак демократа на власт? Папир у руке,господине Дулићу,и рачунај!Нисам добио стан а неки су добијали!Значи да ја код државе имам неку количину пара.Као,вратили сте опљачкане паре штедишама и сада ће те вратити паре које су ми узимане за стамбени фонд а стан нисам добио.А кућу сам сам од своје зараде зидао. Значи,да вам није пало на памет да ми нешто нажао учините већ ,као што рекох,легализација има да буде у вредности флаче пива!Мислите да се спрдам?Ја сам у пензији и док су неки добијали станове ја нисам.ЛЕГАЛИЗАЦИЈА ИМА ДА БУДЕ БЕСПЛАТНА И НИКАКО ДРУГАЧИЈЕ ЗА ОНЕ КОЈИ НИСУ ДОБИЛИ СТАНОВЕ КАО МНОГИ!Ако нећу да платим због ужасне скупоће да видим шта ћете да ми радите?Нећете смети ништа!Баш ништа! 
amarilis
24. oktobar 2009 07:48:41
Znaci da oni koji su napravili luksuzne objekte u bilo kojoj zoni placaju istu cenu kao i oni sto su jedva uspeli da stave pod krov .Nemogu da verujem dostaviti fotografiju objekta sto znaci da mogu da slikam komsijinu kucu jer oni ce mi verovati na rec.A jos ako sam uzela deo ulice ili neke njive i pripojila ga svom kupljenom placu masala...A sta ako ne radim ili sam penzioner koja banka ce mi odobriti kredit mojoj mami pre 5god nisu hteli da daju kredit za ves masinu na godinu dana a kako ce ga sad dobiti na 5 godina?Videcete kakvih ce tu s..nja biti a tek muvanja sa ugovorima za zemljiste?Ma kod mene je covek isekao jedno 30ari sume ogradio zidom do ulice a zicom do ostatka sume(verovatno da se kasnije prosiri)koja se inace vodi kao zastitna suma i pripada srbija sumama koje kazu da nemogu nista jer je to politicki na visoj nadleznosti?Kako ce on regulisati papire za zemljiste.Ma narode ovo je opet takva prevara opet ce sirotinja platiti isto kao bogatasi. 
capek
24. oktobar 2009 10:29:01
Sve su nam lepo organizovali, kako da nam uzmu pare samo jos da nam nadju posao pa da mozemo da otplacujemo kredit za legalizaciju ,a za hleba cemo se vec nekako snaci! Koji bezobrazluk ja sam platio sve poreze na gradjevinski materijal sam finansirao vodovod,kanalizaciju,put i sve ostalo drzava mi nije nista obezbedila a sad bi da uzme pare SRAMOTA! Pozivam javno gradjane Srbije da se pokrene peticija protiv ovakve legalizacije! 
dusica milosevic djokic
24. oktobar 2009 11:05:24
Tanja molim te ,kako vise ne radim ovaj posao saznaj sta cemo raditi mi ,vlasnici stanova,gde su investitori od nas naplatili punu cenu a stanovi su vec 12 godina nelegalni.Sz Pobeda je bila noslac posla a izvodjac radova Impro (mepex impro) k0ji je u stecaju od 2000.god Gradjevinska dozvola je ponistena posle kupovine a stanari nisu o tome obavesteni.Spadamo u prvu zonu.Sajkaska ,V.Lisinskog ,29.Novembar nadogradnja po starom zakonu kada je opstina Palilula davala saglasnost. 
dusica djokić
24. oktobar 2009 11:07:31
Ko ce platiti legalizaciju ako je inv estitor u stecaju a vlasnici su platili punu cenu stanova 
milan948
24. oktobar 2009 11:43:40
Nije to ni tako loše.Samo, kakvu poruku šaljemo građanima? Poštovati zakone ili ne? Jer ispada da će bolje proći ovi"bosančerosi", "knindže" i tzv. interno raseljeni koji su gradili gde im se prohte, pa sad još i da ih nagradimo, a mi koji smo plaćali sve po zakonu treba da budemo kažnjeni, ili bolje reći glupi. Slično vam je i sa onim klincima što su plakali da im se odeljenje ne rasformira, pa garadonačelnik dođe i obeća da će to grad da finansira/ jesu li to njegove lične pare?/. Sad može neko dete iz neke zabiti da zajeca što mu ukidaju školu, a ono se veoma lepo slaže sa učiteljom i baš im je lepo- jedan učitelj i jedan đak. 
boxx
24. oktobar 2009 15:42:45
koga lazete 1 000 000 bespravnih objekata a vi ocekujete 300-400 000 000 eura u budetu. Pa nisu sve kuce i stanovi od 10 kvadratnih metara da njihova legalizacija kosta 300e. nego ce opet neko da napuni dzepove (budzet).... 
gago
24. oktobar 2009 18:08:05
Pa ovo je kao na buvljaku daj sta das.Vazno je da kapljuca u budzet. 
Dragan
24. oktobar 2009 18:43:25
Ko nelegalno sazida kucu ili lokal moze da ga legalizuje za smesno male pare. Ko neredovno placa struju ili je uopste ne placa moze da izmiri obaveze tako sto ce platiti pola duga .... Definitivno u ovoj zemlji najvise se isplati biti lopov i probisvet. 
radisa
24. oktobar 2009 18:57:16
e moj DRAGOMIRE u pravu si ali ce ove nazovi demokrate na ovaj nacin da popune delom, manjak u budjzetu a pritom ih ne interesuje to sto su uglavnom sirotinja i najvecim delom obicni radnici zidali bespravno kuce, Ja licno kao i moja deca neznaju za more ili letovanje bilo gde pa i dan danas kad sam u penziji. Gde su pare koje su nam bez pitanja uzimali za stambeni fond. EPA NECE MOCI svi da se okupimo i kazemo da to nemoze 
Драгомир
25. oktobar 2009 05:39:40
Радиша,брате,био сам главни вођа за бољитак Србије у мојој фирми и крају где живим.Сутрадан после оног октобра почео сам да црвеним због мојих демократа.Почели су моји да трпе будалаштине које код Милошевића су биле незамисливе.Народ се порадовао да ће да легализује куће а оно дата енормна цена.Да је одређена цена легализације у инат народу не би толика била!Па сада,као,ето среће јер је умањено 60%!Кад оно треба пет година банкама плаћати туце хиљадарки. А месец дана очас прође! РЕШЕЊЕ ... Потврда да нисам добио стан а неки јесу.Однесеш потврду у одељење за легализацију и посао си завршио!За десет минута !Ако ти је и супруга била запослена и није и она добила стан онда да видимо колико то пара ти држава дугује од стамбеноф фонда.Тај посао међународни суд ће веома повољно да по нас реши.Ми ћемо и даље живети као и до сада чекајући нове изборе.Оловка чини чуда! 
radisa
26. oktobar 2009 09:56:16
sve bi to prijatelju moglo jednostavno da bude u pravu si samo sa jednom potvrdom iz firme da nismo dobili stan, ali ima u ovom sada zakonu i gle cuda 60% jeftinije i za stanove u elitnim naseljima, pa oni prave zakon za sebe jer u tim elitnim delovima mi sirotinja niti smo niti ima sta da trazimo a eto i njima popust. Po starom zakonu bilo je 30m2 po clanu domacinstva se ne placa sada te stavke nema nigde i umesto da sada isprave gresku prema nama sto nam nista nedadose u firmi i da nas bar izjednace saonima sto im zajednicki kupismo stanove a oni ih odkupise sto ti Dragomire rece za flasu piva a mi sto mora i ne videsmo evo nam. i to od ovih sto ih dovedosmo na vlas jer nam obecavase bolji zivot a oni sada samo smisljaju kako da nas satru. Epa pamet u glavu na sledecim izborima??? 
Бојан Митић
26. oktobar 2009 22:03:53
Честитам Министарству г-дина Дулића на великом ангажовању око легализације објеката, који су углавном изграђени уз велика одрицања наших грађана, а ради обезбеђења минималних услова за нормалан живот. С тога сматрам да ће и цена бити реална јер људи су након какве-такве градње полумртви у финансијском смислу. Надам се да ће локални мођници бити под контролом и да неће људима наметнути и своје таксе у спрези са инспекцијом. Хвала, још једном у име оца који је нешто мало изградио да би оставио својој деци.

среда, 30. децембар 2009.

Licemerje!

Licemerje je reč koja može da zameni sve, ili sigurno one ljude u skupštini. To bi moglo da bude i novo ime za ovu našu voljenu zamlju.Licemerje!!!!

Ne želim da budem diskriminisan, a još više želim da budem slobodan. Neću da budem član ni jedne partije. To je ponižavajuće za normalnog, poštenog čoveka. Jer, kako kaže ona poslovica: "U svakom žitu ima i kukolja..." . E taj kukolj su političke partije, i njihovi bezkompromisni stranački vojnici. Na prvom mestu su loši ljudi, a samim tim i jadnici. Sve bi preko veze, po partiskoj relaciji... Ne izlazim na izbore, i ne priznajem ovu vlast, niti njihove licemerne zakone. Oni su tu zbog novca i ličnog interesa, ne zbog nas, ili ove zemlje. Naravno lažu na sva usta!

Ali, neka. Sami su se identifikovali, i nije sad problem ukloniti taj kukolj iz žita. Treba ga pokositi, i dozvoliti da raste zdrava sorta. Oni su zauzeli najbolju zemlju za sebe. A tu im nije mesto. Pogledaj na šta liče. Kako su ružni. A tek glupi... O obrazu i da ne pričamo. Jedno veliko licemerje!

Vrh je u stvari dno! A, ti budi čist!


Jadna je ova naša Srbija. Ovo je njen vrh... Ne izlazim na političke izbore, i ne prihvatam ovu vlast!Zato što su oni seljačine, a ja sam čist.


Woeful is this our Serbia. This is her top ... Do not go to political elections, and do not accept this government? Because they hick and geek, and I'm clean.