понедељак, 25. јануар 2010.

Живот у Србији!

Како је живети у Србији? Да ли неки људи који живе , колико толико нормалан живот, знају да је могућ живот који је потпуни промашај. Патња која притиска сваког дана. Доводећи до пуцања. Пуцања које резултује бесом, који прераста у насиље... Насиље ка појединцу, или насиље ка држави и њеним институцијама, или пак насиље ка самом себи. Како је живети у Србији у којој те маме обећавајући нормалне ствари, које су нормалне и самим тим тако би требало да буде. А онда када те намаме, креће оно ненормално које је сад стандард, и постало је нормално, тако да је право нормално сада екстра добро. И као што рекох, када понуде “обично нормално“, сав си скептичан, са једне стране, а опет се надаш да смо коначно стигли на ниво просека, са нормалним стандардом, и чак убедиш себе да је све ОК. Тад упадаш у мрежу нервирања и фрустрација што не можеш ништа да урадиш за себе. А тако су те са уверењем лагали како држе до својих муштерија, и сличних категорија... Да ли су то муштерије, ђаци, студенти, војници, грађани, није ни битно. То се дешава у свим сегментима живота... Лагали су и лажу и даље. То су бесни вуци у јагњећој кожи. Сада су пријатни, а када те изиграју и када се појавиш са питањима и својим правима, о којима су вам пробили уши када су требали да вам нешто увале, онда вас мрзе, оговарају, и наравно ништа вам неће помоћи или урадити у твоју корист, него ће те још више увалити у проблем и немоћ... А твоје мало биће више не може да издржи сво то срање и толики притисак. Фрустрације су све веће. Нeсрећа расте... Ситуација је иста и у парламенту, и на пијаци, на универзитету, у продавници... Србија је једно велико срање, и никад неће бити боља!
Ево једне причице из живота:

Долазила је зима... У смрзнутим душама које живе у овој несрећној земљи, је било још хладније него споља. Корачајући ка Ауто-Мото савезу, или како ли се већ сад зове, размишљао сам о овој безизлазној ситуацији, и свој тој масовној декаденцији, која је карактерисала овај простор и ово време. Предуго све то срање траје... Па то је већ две деценије... И када се сетим како су они најнеморалнији једва дочекали распад система, и почели да краду, и да се богате... Али нису они само крали некакве материјалне вредности, него су крaли нашу будућност. Будућност коју ни сад немамо, иако смо већ двадесет година напред, или, двадесет година после тога. Гледао сам како они најгори расту, како се шире, како се намећу, како утичу. А, са друге стране, они поштени и вредни су ућутали, почели су да се смањују, да нестају. Неки су достојанствено стајали и трпели сав тај смрад, који се на њих директно обрушавао. Стајали и трпели... Али докле? Нису мислили да ће толико дуго да траје! Колико? Да, колико је то трајало? Ухххх..... То је трајало читаву вечност, јер траје још увек! Још увек траје та иста смрдљива и покварена прича која као некакав леш загађује то мало чистог ваздуха... Чистог ваздуха којег је све мање, а толико нам је потребан. Јер без њега нема живота... И како су године пролазиле, они негативци су јачали, представљали се, и представљани су као елита, а оних добрих је бивало све мање... И неки међу тим добрима су мењали стране, јер су изгубили веру и снагу. Постајали су лоши, неки чак лошији од оних првих лоших. Сваким даном је све било теже. Сваким даном је људскост побеђивана лицемерјем и безосећајношћу. И тако у циклусима... И тако дођосмо до данас. Дођосмо до данас... Ко овде живи и шта ради? Живе јадници који се иживљавају једни над другима. Себичњаци који су пропале приче. Једино имају смисла у својим лажима! Да великим и малим лажима...
И тако су ме клизави кораци донели на капије мога циља. Треба да положим за Б категорију. Давно започета прича, сад је чекала да буде завршена. Давних деведесетих сам уплатио за полагање. Прошао обуку, изашао први пут на полагање, пао, изашао други пут на полагање, пао, и рекох довиђења шабани... Немам времена за ваше зајебанције... Они су добили квоте колико треба да прође а колико да падне. И ако ниси њихов син, комшија, рођак, овај онај, ти си вероватно пао. Није стопосто сигурно, али деведесет посто, да ћеш пасти... Ја нисам хтео тако „да се играм“. Кренуо сам на факултет, и баталио те игре без граница. Годинама је постало још бедније. Тада ако ниси нечији син, нечији комшија, рођак, или још важније члан партије, тешко да ћеш проћи... И сада после милион година сам одлучио да скинем ту беду са врата. Ничији син, ничији комшија, никакав члан партије. Пролазио сам кроз капију а на радију са мобилног фона се чуо , наравно стресни дијалог. Расправа о новом закону у саобраћају. Закону који је донео много стреса многима, па и онима који треба да полажу. Здравље нарушено. Где је сад министар Здравства? Ови плаше, људи у паници нагрнули да полажу по старим ценама, паре се сливају у буџет, из буџета на њихове рачуне... Стотине хиљада полаже ван сваког критеријума!!! Они ће да харају улицама. А из министарства за саобраћај лицемерно апелују да је нови закон на сцени баш да би подигао ниво понашања учесника у саобраћају...!!! Опет лицемерје! И сада ћу великим словима да напишем ту велику мисао коју сви заобилазе и паламуде глупости у вези разних проблема. Било да су саобраћајне несреће, или наркоманија, или скок канцерозних обољења, или раст насиља, у породици, школи, ка самом себи. Шабани и квази стручњаци, читајте следеће реченице, а не спремљене саставе , које су вам припремили...
УЗРОК СВАКОГ ПРОБЛЕМА У СРБИЈИ ЈЕ СИРОМАШТВО!!!!
И ТО НЕ САМО МАТЕРИЈАЛНО СИРОМАШТВО, НЕГО СИРОМАШТВО У СВИМ СВЕРАМА!!!!
СИРОМАШТВО У ПЛАТАМА! СИРОМАШТВО У ДОБРИМ ЉУДИМА! СИРОМАШТВО У ИСТИНИ!!!
И ту је готова цела прича. Нема паламуђења како се почиње са марихуаном, па онда хероин, па ето проблема са наркоманијом. Проблем је у скупштини и на телевизији! Са свим примерима је исто.
 И тако они плаше, успаничени људи газе једни преко других у страху да ће им бити још теже. У том вагону сам и ја. Три дана покушавам да извадим лекарско уверње, јер је велика гужва. А ординација ради само два сата! Док читате, све вам то изгледа стандардно, али алоооо!!! Педесет људи чека испред врата у гомили, бесни, а они раде само два сата!!! Покушај то да замислиш.... Први дан, ништа. Пораним други дан, ништа... И онда дођем трећи дан два ипо сата раније, ушушкам се и чекам... Прођем. Урадим лекарски као на траци, на којем би и инвалид и слепац, и ретард прошли... Еј, зар они на тв-у се нису просрали од оне приче квалитета саобраћаја???
Сад сам пред Ауто-мотом. Вадим слушалице из ушију. Срце ми убрзано куца од некаквог страха... Опет се понављају деведесете у екстра издању... Неће ваљда...
Тест је заказан у 9 сати. Пола девет је, и никога нема... Улазим у учионицу. Седам. Замишљен сам. Само да не буде као у деведесетим... Од безвезне дозволе до исцрпљујућег проблема... Чују се људи... Долазе... Излазим напоље. Чекамо... Већ је девет и петнаест... Чекамо... Пола десет.... Чекамо... Десет и петнаест... Чекамо и даље... У једанаест улазимо у учионицу. Толико нас је да морамо да радимо тест из две туре...
Положио сам тест. Сада остаје онај тежи део, вожња... Стављам слушке од мобилног у уво, али он не ради... Испразнила се батерија. Долазим кући, стављам га на пуњач, кад он не ради... Нисам ни био свестан да ту почиње прича ВИП-а... Прича која ће ме напатити, и приказати ову Јадну Србију кроз сопствену метафору...
Мали Самсунг са радиом купљен за 1 динар на две године отплате, гаранције, све са осмехом на лицу. Раднице се топе од хвалоспева о телефону и њиховој великој реномираној фирми смрдљивом Вип-у... Не издвајам га од осталих. Све је то иста екипа лицемера!
Појављујем се са гаранцијом, и све као је у реду, мада већ им нисам тако омиљен као кад су ми ваљали телефончић. .. Послаће га у сервис, и то ће трајати не више од два месеца... Шта је ту је...Чекаћу...
Потребни су ми додатни часови... Са инструктором се уговарам када би могао да ускочим пошто је велико интересовање. И како он рече: „Хоћемо на црно, или да заведем?“
-„ На црно, наравно.“- рекох. Мислио сам као у возу или бусу кад немаш карту, па ти приђе кондуктер, и платиш пола цене, али не добијеш карту. Наравно да је то лош став и са моје стране, али кад живиш у сиромашној Србији, мораш. Мада то није никакво оправдање... А опет кад израчунаш колико тај кондуктер узме у једној тури...? А? Па рецимо 50 до 100 еура. И тако нека је само десет дана, и он је богат за наше услове... Да, да... Гомила је и тих прича... Као ситне рибе, а живе боље него многи. И наравно, ни њима се ништа не мења...“ Мали тајкун баба сера“! То је друштвени синдром баба сере... Карактеристичан за друштва у расулу...
И тако ти ја кренем на додатне часове вожње на црно. ..
И стиже први час. Одосмо на полигон. Нема ту шта да буде тешко, али како ће се у будућности показати, пада се опасно.
Завршили смо пар часова и треба да се плати. Ја питам јел има за мене нешто гратис, и каже лик, ништа... Ништа?
-„Па теби је исто, да ли мени платиш, или на каси..“- рече инструктор.- „ Ај немој зајебавати...“
Насмеших се. Испричам му причу о кондуктеру, али ништа... И да не давим, и не детаљишем, мада је било поучно и смешно, али ајд... Платим лепо, и ајмо још која хиљадарка па на полагање. Полигон, и паф! Падох...! Не оправдавам себе, али сви су се жалили на хладноћу на којој смо стајали сатима док нисмо дошли на ред. И што је занимљиво, сви сем једне девојке смо пали! Нико није нешто крив, посебно... Али ко има толико пара да финансира те покушаје? После размишљања на ту тему сам дошао до мисли да би инструктор требао да изнесе своје мишљење и у неким случајевима помогне да се прође. Јер чудна је та трема, и тај феномен, да када треба презентовати своје знање, нешто не иде...А паре одоше... А пара немаш... А фрустрација расте... А здравље нарушено... А нигде краја... Игре без граница!!! И то на многим, или кад размислим на свим пољима... Када престане једна дисциплина , долази друга... Ево га стиже Самсунг.
Зазвонио је телефон, позајмљен на коришћење. Видим ВИП. 
-„Да?“- упитах. Мислио сам коначно је готов. Већ две недеље чекам. Али ајд стрпљив сам. Само нека га поправе... Љубазан женски глас је кренуо у причу коју нисам очекивао. Баш ме је обрадовала та љубазност и брига једног меког женског гласа...
-„ Па зовем да вас обавестим да вам је стигао телефон из сервиса.“
Ух, коначно. Супер. Коначно је почело да функционише онако како и треба... Таман да вратим позајмљени телефон...
-„ Добро, да?“- упитах. Стварно, како прија када те неко са поштовањем ословљава, и слуша. Тога скоро и да нема у нашим животима, па и ако је то само у трговини, дај шта даш. Ваљда ће бити и у другим сверама живота...
-„ Па интересује нас да ли сте сагласни са тим да га поправимо, или можда не желите да га поправите?“- наставила је љубазно као да ми уручује милион долара, ма милијарду долара награде..
Само мало. Овде нешто није у реду. Већ ми је срце почело да куца брже и јаче. Ево га мини стрес стиже! Министре здравља где си!!!!
- „ Пааа, не разумем шта ме питате... Зар га нисте још поправили?“
- „ Не. Ми вас зовемо да ви потврдите да желите да га поправите по цени коју је утврдио наш овлашћени сервис...“
Каква цена, какав сервис... Јао, па ови су пукли!
- „ Само тренутак. Купио сам код вас телефон на акцији 1 динар, отплћујем га две године, и за то време имам право на гаранцију. Зар не?“- већ сам доживљавао мини стрес... Ова дилеја која ми је до малочас била драга девојка се претворила у кретена. Али могу да разумем да нема избора и да ради ту да би преживела. Али шта се толико прима и штити страну погрешнима?
-„ Да тако је господине. Тако је. Али та гаранција не покрива механичка оштећења...“
- „ Каква сад механичка оштећења? Види се да је телефон пажен, и да нема никакве знаке падања, ломљења и слично...“
-„ Па не знам. Телефон је стигао из сервиса, и они су квар прогласили механичким кваром, и ви сносите трошкове поправке...“
-„ Значи та гаранција у ствари ни не постоји... Нека виртуална гаранција? „
- „ Реците ми да ли сте сагласни са њиховом ценом, или желите да поправљате на другом месту, чиме губите право на гаранцију у наредном периоду.Цена поправке је две хиљаде динара.“- Кад см чуо две хиљаде динара, само што нисам пао у несвест. Осетио сам топлину у лицу, а срце лупа ли лупа.-„ Да ли сте сагласни са овом ценом?“
-„ Наравно да нисам.“
- „ Па онда можете доћи по свој апарат код нас у продавницу...“
- „ А реците ми само колико кошта тај апарат код вас у продавници?“
-„ Само тренутак... Самсунг е-520 је 4800 динара...“
- „ И реците ми да ли је то нормално да платим поправку неке конекције у вредности пола цене новога телефона?“
-„ Не знам ја ништа...“
-„ А јел могу да добијем неки контакт тога сервиса?“
-„ Не. Ја не могу да вам дајем те информације...“
-„ Лепо...“
-„ Довиђења.“
-„ Здравооооо....“
Не може то тако... Колико знам постоје права потрошача, и као што рече један другар сва роба без обзира да ли дају гаранцију у продавници, има законску гаранцију, да је тако назовем. Окренуо сам 1234 број корисничког сервиса. Тамо ме је дочекао такође пријатан женски глас који ради за неку ситну плату и преживљава поред мене све ове дане. За разлику од прве ова је нешто и разумела, али није могла пуно да помогне. И сад ћу на овом месту рећи колико ме нервирају ти мали јадни људи који су у истом кошу са мном и са тобом, али су толико погубљени и раде против нас, за њих, а у ствари против себе... Они су пуни мржње, неинтелигенције, некултире... Они су као пси чувари који гризу за свог послодавца, или свог политичара... Мале ситне ,безвредне душе...
И тако је почела још једна рунда игара без граница, у којој си ти лопта коју шутирају... И да не препричавам све разговоре које сам водио, али сам одлучио да идем до краја...
Али увек се нешто деси као добро, као нормално, и ти опет кренеш за том шаргарепом, и опет надрљаш... Краја нигде... Зато размишљам о бекству. Бекству где нема политичара, продавница,аутомобила, мобилних телефона... Негде где има нечега другог... А то је природа.... Али да се вратимо играма без граница. Долазим по телефон у продавницу, и износим свој став да то тако не може, и да ће имати више штете него користи. Боље да су поправили у оквиру гаранције, и да све буде у реду, да их чак и похвалим, али они су се продали за малу своту... Ту су се показали... И онда опет замка! Као поправка у другим продавницама је 1000 динара, што ми је исто пуно,али ... Они ми, као знамо се, нуде поправку за 500 динара. Размишљам. Размишљам о свим опцијама. Ако ми они поправе губим право гаранције... Хммм... Шта да радим? Али опет, дупло јефтиније него на другим местима... А и нећу се смарати са овим ВИП кретенима... Размишљам... Ма ваљда се неће десити нешто лоше... И ту сам се преварио. Увек се деси најлошије. Бар овде у јадној Србији. Прихватим поправку. Ок сви смо сретни... Пролазе дани, већ све остаје у забораву... Добро је... Не укључујем слушке да не би форсирао конекцију, кад већ знам да је осетљиво место тог телефона. И онда једног дана рекох да послушам мало радио, док возим бајк. Укључујем. Ту је звук, ту су станице, али нигде музике. Само шуштање... Јао... Опет срање... Требао сам одмах све да проверим. Али рекох ради. Нисам ни размишљао да ово може да се деси... И сад, одлазим да рекламирам на њихову „малу“ гаранцију, пошто сам ВИП-ову прокоцкао уз њихову помоћ... И шта се дешава? Вероватно знате, или предпостављате... Они се наравно ограђују. Као раде слушке, а то што не ради радио, којем су слушке антена, их не интересује. И поврх свега су непријатни. Већ оговарају... Опет штите погрешне. А и сами на неком другом месту су жртве, еквивалентне мени... И шта да радим? Да им однесем телефон, и да ме још више укопају у проблем, или да ћутим? Како год, није добро... Што би рекао један другар „Није добро...“... После размишљања о разним путевима решења овог проблема, и после свих маштања како их све кажњавам, долазим на став: ПОПУШИО СИ ОПЕТ...!!! ОПЕТ СУ ТЕ ПРЕШЛИ! КУПИО СИ ТАЈ ТЕЛЕФОН ЗБОГ РАДИЈА, САД ГА ВИШЕ НИ НЕМАШ, А РАТЕ И ДАЉЕ СТИЖУ... ОДПЛАЋИВАЋЕШ НЕКИ ШКАРТ КОЈИ ЈЕ ВИП ПЛАСИРАО НА СРПСКО ТРЖИШТЕ И БОЛИ ИХ УВО!!!! ЋУТИ, И ПОКРИ СЕ УШИМА! ТИ СИ НИКО И НИШТА. И НИКО ТЕ НИШТА НЕ ПИТА. САМО ТИ УЗИМАЈУ... УЗИМАЈУ ТИ СВЕ!!!!!!!!!!!!!!!
Моја листа је све већа, и једног дана када пукнем, ако пукнем, сви ће они да кукају несвесни шта их је снашло... Или још боље, једног дана када сви пукнемо, ако пукнемо...
До тад, сви на под. Немаш ништа од свега што плаћаш... Али то јесте пљачка, а они могу да те, или ме, или нас, пљачкају, пошто смо ми јадни!!!
И зашто увек честитамо једни другима Нову годину, као „све најбоље...“, о оно одмах шат. Свака година је исто срање, и почиње катастрофално... Жалосно... 
Толико од Спејс Балуна у овом јануару. Није добро... Надам се да ћемо и следеће године сви бити овде. Можда и дочекамо неко ново, лепше доба...

Нема коментара:

Постави коментар