Све што бих сад рекао о овој земљи, и овим људима, тј. нама, је већ речено... На жалост ништа лепо... Арчибалд Рајс.

Нерад


Погледајмо сада мане вашег народа.
Нисте велики радници. Често одлажете за сутра, чак и за прекосутра, оно што бисте
могли да урадите данас. Последица је да се то, често, никада и не уради. Колико сте
само личних и, још горе, колико сте губитака по своју земљу поднели због тог олаког
дангубљења! И ваш сељак губи, због недовољног залагања у раду, добар део онога што
би могао добити од своје много плодне земље. Он не примењује савремене и
рационалне поступке у пољопривреди пошто би га они, бар док се не би на њих
привикао, терали да више ради. „Традиција” му је изговор што их не примењује.
Колико сам пута, обилазећи вашу земљу, видео у површине савршено обрадиве,
понекад чак и изванредне површине покривене шипражјем и травом по којима, и то не
увек, пасу овце и козе. Међутим, кад би се то земљиште обрадило или, ако је мочварно,
исушило, давало би не само сву храну за стоку, већ доносило квинтале и квинтале
жита, које бисте скупо продавали земљама према којима природа није тако дарежљива.
Ево једног примера: Макиш, на самом улазу у Београд. Кад би се на њему извршила
иригација и када би се заштитио браном од поплава, он би вам био не само пространи
врт довољан да снабдева свим поврћем тржиште главног града, већ и житница
непроцењиве вредности. Данас он пружа оскудну храну само изгладнелим свињама и
мршавим кравама, често је неизвесно ловиште београдским ловцима и зборно место
свим Циганима из Јаркова ради риболова на кош, по муљу.
Знам да ћете покушати да нађете оправдање и да ћете рећи да брана и одводњавање
скупо коштају. Истина је дa у овај подухват треба уложити неки капитал. Међутим, зар
не мислите да ћете новац који у то уложите брзо повратити и да ћете га удесетостручити? Земља би вам засигурно одатле извлачила већу корист него данас. И немојте ми говорити како немате новца потребног за извођење таквих радова од државног интереса. Трошите га на милионе за политичке „агитације” које не доносе добро, већ зло овој земљи.


Бекство са села у град


На исти тај недостатак полета у раду не наилазимо само на селу, наилазимо на њега и у
граду, чак и у израженијој мери. Пре свега, зашто вам са села све више празне, а сеоска
омладина, која сигурно не би била сувишна на селу, наваљује у градове да би ту
потражила запослење? Сигурно не,зато што их ваше село, које је, осим ретких
изузетака, једно од најплоднијих и најненасељенијих у Европи, не би могло хранити.
Не, она долази у град из два друга разлога: прво, данас многи млади људи сматрају
понижавајућим да буду сељаци, па, желе да буду „чиновници” јер мисле, и у великој
већини случајева с правом тако мисле, да ће им посао у својству чиновника бити
лакши. Овакво стање духа, наравно, слабо погодује васпитавању вредног особља у
државним службама. И, заиста, лично искуство ми је показало да је половина ваших
чиновника лоша и веома лења. Довољно је да уђете у пошту, где безбројне госпођице
непрестано брбљају, поправљају шминку, а једва да се потруде, и то веома нељубазно,
да удовоље народу којем би морале бити на располагању.


Разлози за нерад


Треба ипак рећи да се код вас тај недостатак радне способности објашњава на два
начина. Најпре, под турском влашћу вам је и најжешћи рад мало користио. Од њега се
богатио само ваш угњетач. Током векова навикли сте се да радите само онолико колико
је неопходно. Затим, земља вам је тако плодна. Уз веома мало рада имате што вам је
потребно за живот. Нисте хтели да радите више зато што би то користило само вашем
тиранину. И тако, кроз дуге векове, навикли сте се да мало радите и још нисте успели
да раскинете с том навиком, која у данашњим околностима, када сте постали велики
народ који мора да има своју улогу у свету, није више допустива.
Дакле, у оно време сте мало радили како не бисте стварали богатство својим
угњетачима. Најамбициознији су се задовољавали скромним благостањем. Нисте били
лакоми. Данас су, иако релативно мало раде, многи од вас постали похлепни. Долазили
су у додир са другим земљама пре великог рата, а нарочито током њега. Видели су
раскош великих западних градова и задивила их је видљива моћ новца, а нису увидели
шта је у њој лажно. Када су се вратили кући, желели су да се по сваку цену обогате, али не великим и поштеним радом. Присетили су се својих некадашњих турских господара, па су кренули њиховим примером у корупцију. И тако се у ову земљу, која је некад била земља суште честитости, увукла одвратна корупција, о којој ћу касније дуже
говорити јер је она заразила посебно оне међу вама који се охоло називају
„интелигенцијом земље”. Тако сте обистинили Бизмаркове речи који је, када га је неко упитао за мишљење о српском народу током Берлинске конференције 1878. године,
рекао: „Ако у Србији сретнете човека који носи кошуљу преко панталона, можете се у
њега поуздати. То је честита и поштена људина. Ако, међутим, кошуљу упасује у
панталоне, он постаје лопужа”.
Клањање богатству
Ви, који пред богатим и моћним угњетачем нисте хтели да га одбаците, сада губите тај
понос пред богатством, пред новцем. Истина, некадашњи дух још постоји на селу, али у
градовима царује новац. Колико сам пута гледао како се ваши најмоћнији људи клањају
богатству? Милионер, који је за време рата мешао песак и брашно и испоручивао га
војницима што су се борили и гинули за вашу слободу и кога је суд за то и осудио,
данас је још богатији и свемоћан, а ви му ласкате. А према мени, некада богатом, који
сам, поред будућности, жртвовао и то богатство, ваше вође односе се као према
наметљивцу јер сам, ради вас, од себе начинио новог сиромаха. Ех, кад бих још имао
оно богатство, скидали би ми шешир на удаљености од 500 метара!
Када вам је злато, током дугих векова ускраћивано, најзад постало доступно, сувише
вас је опчинило, и због те опчињености изгубили сте многе веома племените особине
које сте имали, а које, уосталом, још срећемо код људи којима је далек живот ваших
„интелектуалних градова”. Сматрам да је, код појединаца, нека карактерна особина
нестала по туђим утицајима, само потиснута и она се поново може јавити. Оно што се
дешава у појединцу мора се дешавати и у заједници. Зато сам убеђен да се ваше добре
особине, које сте имали, поново могу исказати ако то искрено желите.
Незахвалност
Једна од врлина која је код многих међу вама ишчезла јесте захвалност. Постојала је, то
доказују ваша стара народна поезија и споменици које су оставили ваши преци. Данас
се она склонила међу сиротињу. Она се сећа, она исказује, понекад на дирљив начин,
своју захвалност.
Постали сте страшно незахвални. Тако ваш главни град, Београд, некада град-мученик,
ни дан-данас нема ни најмањи крст, ни најмањи камен који би чувао сећање на жртву
оних који су вас ослободили. Многи међу вама су веома богати и немилице троше да би
се истакли и из забаве, али кад ваља показати захвалност према онима који су се
жртвовали, ништа не дају, ама баш ништа. Ваше вође нису још, за ових десет година
колико је прошло од завршетка рата, свечано обележиле ни један од оних великих
догађаја којима дугујете слободу и величину земље. Јасно је, такве свечаности би биле
незгодне већини ваших садашњих вођа зато што они, док вам је земља била у смртној
опасности и кад се требало жртвовати, ништа нису учинили за њу, већ су се само
бринули како да склоне на сигурно своју драгоцену личност, чак су неки искористили
несрећу отаџбине да би се обогатили.
Шта сте учинили за своје ратне инвалиде? Од свих земаља које су учествовале у рату
ваша се најгоре односи према њима. Док неколико стотина ваших бивших министара,
саможивих политичких професионалаца, који, у већини случајева, ништа нису учинили
за отаџбину, већ обилато напунили џепове, сређује себи исплаћивање „пензија” које вас
коштају небројених милиона, инвалиди вам могу умирати од глади.
А шта је са војницима и официрима који нису штедели крв и здравље да бисте ви били
слободни? Јесте ли поступали с њима како то они заслужују и како вам дужност
налаже? Не! Многи, чак и најзаслужнији официри су пензионисани, а да им нисте
нашли посао у цивилству који би њима и њиховим породицама обезбеђивао пристојан
живот. Исто тако сте поступали и са војницима, а сву благонаклоност сачували сте за
штићенике тренутних моћника.
Верне пријатеље из тешких дана ваше вође су, у знак захвалности, ћушиле ногом, а ви
сте их пустили да то ураде. Тако их Србија, која их је имала много у току велике олује,
данас више нема или готово нема.
Безмало, рекло би се да управљачка класа ваше земље мрзи оне који су учинили услуге
вашој отаџбини. У случају многих ваших садашњих моћника то се може објаснити
чињеницом да су ти доброчинитељи ваше нације жив прекор онима који ништа нису
дали својој земљи, већ су своју памет користили само да би себи пронашли лепо
намештење и да би се обогатили. Но, зашто се други поводе за њима или им у најмању
руку, дозвољавају да увредљивом незахвалношћу плаћају учињене услуге?
Да би се оправдали, када бих им понекад то замерио, рекли би ми говорећи о мени: „Па
Вас сматрамо својим и тако с Вама поступамо.”
Пре свега, био вам онај који вам је учинио добро сународник или странац, дугујете му
исту захвалност. Није ни часно ни племенито обасипати почастима странца, а лоше
поступати са сународником. Међутим, ваши званичници, или они који би то хтели да
буду, не одају почаст ни странцу. Они се или праве да не знају какве им је он услуге
некад учинио или га вређају понижавајућим поступањем. Не односе се према њему чак
ни као према свом држављанину, како су ми одговорили, јер му, кад год нешто затражи
од њих, кажу да он као странац нема шта да тражи.
Пријатељи и непријатељи
Али, ако ваши управљачи и њихова свита радо ћуше ногом оне који су се доказали као
пријатељи ове нације, и то без вашег противљења, све своје осмехе задржавају за ваше
непријатеље. Сам Бог зна колико сте пропатили у току рата од Аустро-Угаро-Шваба,
колико су вам јадну земљу они опустошили, опљачкали и на муке дарили, колико су
вам најбоље браће и сестара, измрцварили и побили, зато што су били родољуби. А
данас вас те исте Швабе, исти они некадашњи Аустро-Угари, преплављују производима
и људима, а ви их дочекујете раширених руку. Хиљаде и хиљаде Немаца, Бечлија, чак и
Будимпештанаца мирно долази да код вас стиче богатство, а ви им то допуштате.
Представнике исте оне Немачке, која вам је била немилосрдан непријатељ и која ће то
поново бити једног дана, слави „цвет” ваше престонице који се дичи да је савремен. И
док ваши некадашњи џелати наилазе код вас на најлепши дочек, правите све могуће
тешкоће припадницима народа који су показали делотворно пријатељство у вашој
несрећи. Моји сународници, Швајцарци, који су према вама били прави самарићани за
време великог рата, тешку муку муче да би код вас добили само дозволу за рад. А
читава швајцарска колонија у Краљевини СХС има само 160 чланова, док је број ваших
сународника који слободно зарађују хлеб у Швајцарској двадесет пута већи. Потпуно
разумем да најпре желите да обезбедите хлеб сународницима, али пре него што
натерате врло малобројне пријатеље да осете колико је нужна и жестока борба за
живот, почните да то примењујете на хиљадама бивших непријатеља које никада
нећете успети да преобратите у пријатеље.
Ксенофобија владајуће класе
Бије вас глас да сте ксенофоби. Прави српски народ то није. Обазрив је према странцу,
а та обазривост понекад иде до подозривости. Није ни чудо кад су вас током дугих
векова искоришћавали страни угњетачи. Та обазривост, па чак и подозривост нису
мане, није то ксенофобија. Међутим, они међу вама који би хтели да се сматрају
владајућом класом јесу ксенофобии, што је још горе, ксенофобија им није последица
претераног национализма, већ накарадне зависти.
Љубоморни су на од себе образованије, отменије и напредније странце. Неподношљиво
им је кад морају признати да су ти људи изнад њих. Онда их мрзе, презиру, па ако им се
не исплати да их отерају, изналазе све могуће начине да их прогоне. Ипак би им разум
морао рећи да нације, на пример, француске нације или швајцарског народа - одавно
слободних народа који су слободно могли да се развијају - нужно морају да буду
напредније од народа који је имао несрећу да га вековима угњетава окрутни тиранин.
Тек од пре неколико деценија Србија се могла развијати релативно слободно, а уистину
је слободна тек од великог рата. Сви који је познају радо одају признање великом труду
који је она уложила у развој откако је то могла да чини. С правом на то може да буде
поносна, али, разумљиво, не може очекивати да се, радом од неколико деценија,
изједначи са прегнућем које је вековима изискивано од земаља старих култура.
Уосталом, оно што зовемо културом није све што чини вредност неког народа.
Природна морална својства имају у процењивању те вредности у најмању руку
подједнаку улогу. Елем, српски народ има морална својства која надмашују морална
својства многих других народа. Иако мање просвећен, могао је, дакле, да претендује на
неко достојанствено место. На жалост, рђавим схватањем положаја своје земље, а то
погрешно схватање изазива њена охола и неповерљива уображеност, владајућа класа
ради на обарању тих моралних врлина српског народа дајући му лош пример.
Политички кадар - безвредан
Та љубомора касте зване „интелигенција” српског народа не исказује се само према
странцима већ и према сународницима. „Отмено друштво” тако не дозвољава неком
свом члану да се издигне изнад просека. Свим средствима настоји да препречи пут
ономе ко се осмели и пожели да иступи из његових редова. Ако је, пак, немоћно да га у
томе спречи, прогониће га сплеткама, чак и клетвама. Стога прави интелектуалци ове
земље, а има их, и то много, не успевају у Србији, па обесхрабрени напуштају борбу.
Зато и најзначајнија места у администрацији и другде најчешће заузимају
медиокритети, чак и људи без икакве вредности. Зато вам је и политички кадар
кукаван.
И поред свега, завист није својствена српском народу. Он је амбициозан, а храбар
народ и треба да буде амбициозан, али није љубоморан. Љубомора је тековина оног
изрођеног дела становништва, дела који чини „интелигенцију”, како се она
неоправдано назива.
Љубомора интелигенције
Љубомора је и узрок једне друге мане: недостатка мере, претеривања. Та мана се
исказује у укусима, не у раду. Истина је да се са радом у Србији не претерује! Желите
да се изједначите са другима, чак да их надмашите, а претерујете подржавајући их.
Погледајте своје жене на улицама. Нису то више људска лица, то су вештачке, жестоко
обојене маске. Лондонски и париски кројачи лансирају моду широких панталона. Да их
не би прогласили „ситним провинцијалцима”, ваши младићи се одмах унакарађују
правим смешним сукњама. Ваша интелигенција ропски прати сва застрањивања и све
глупости такозваног савременог живота, и у томе још претерује, било то у моди,
сликарству, вајарству, спорту итд. Ти људи не увиђају да просто постају смешни у
настојању да достигну и престигну друге како би задовољили своју завист. Потпуно
губе из вида да ће одећа скројена за А. веома лоше стајати Б., и обрнуто.
Љубомора ваше „интелигенције” се добро слаже са зачуђујућом површношћу. Људи
виде само спољни сјај, а садржајем се не баве. Труде се да достигну тај вештачки сјај.
Неки пут у томе успеју, јер је ваша нација интелигентна и врло надарена, али тај
вештачки сјај брзо тамни и пошто га не одржава права снага, која долази изнутра.
Површност се показује свуда, како у обичном, тако и у интелектуалном животу. На
пример: видели сте у иностранству, у Француској, Швајцарској, Енглеској, лепе и
добро одржаване хотеле. Желите да идете њиховом стопом. Подижете зграде где камен
замењујете штуком, богати намештај од тврдог дрвета фурнираним тричаријама из
Беча. Лепо то изгледа док је сасвим ново, али убрзо, будући да ви ни своје зграде лошег
квалитета ни безвредни намештај не одржавате као што чини швајцарски, француски
или енглески хотелијер са својим хотелом подигнутим од доброг материјала и
намештајем доброг квалитета, спољашњост и унутрашњост вашег хотела постаје
једноставно бедна. Или, опет: да не би изгледали инфериорнији од цивилизованих
нација, ваши „интелектуалци” купују за велике паре некакву научну опрему. Они се
неће знати њоме служити или ће је препустити рђању услед неодржавања. Ваше
Министарство унутрашњих дела има „Техничку службу”, коју сам ја својевремено
основао са намером да је мало-помало оспособим да вам буде од велике користи.
Пошто више нисам могао да подносим свакојака злостављања, натерали су ме
службеници и руководиоци тог министарства, да напустим то место; заменио ме је
интелигентан човек који је од образовања имао два или три разреда гимназије и
подофицирску школу. Он је потрошио много новца да би купио у Паризу и у другим
местима одличне инструменте и уређаје, а не зна њима да се служи нити зна чему
служе. Ставио их је у застакљене ормаре и од њих направио изложбу некоришћених
уређаја. То га не спречава да трчи на све конгресе и да тамо приповеда како у служби
којом је задужен да руководи, а не руководи пошто је за то неспособан, има толико
најпознатијих апарата. Није то спречило ни ваше Министарство унутрашњих дела да
тој служби, иако му је савршено позната неспособност њеног шефа, годишње додељује
значајан кредит за такве детињарије. Због тога их треба окривити.
Површност
Површно је и научно и универзитетско образовање већине ваших правника који долазе
са овдашњег универзитета. Зар ви заиста мислите да напамет научена скраћена
умножена предавања, без похађања наставе (у унутрашњости су или обављају неки посао) могу да замене живу реч доброг професора? Зар вредност универзитетске
наставе није баш у томе што професор, наравно прави професор, преноси свој начин
размишљања, свој начин разматрања проблема на ученика? Конкретне чињенице које
професор излаже могу да се нађу у хиљадама књига, али начин на који их он обрађује и
објашњава јесте јединствен и не може се заменити књигама. Када студент положи
испит, он практично ништа не зна. Њега ће изградити сама пракса, и то под условом да
га је професор научио на који начин да сагледава ствари. Ако он то не зна зато што није
искористио утицај свога универзитетског професора, он не вреди више од било ког
човека који је напамет научио параграфе из књига. Кад ступи у администрацију, он
може постати само лош чиновник. Та површност вас наводи и да прецењујете
дипломе, бар своје, јер често из зависти нећете да признате стране дипломе. Уосталом,
шта доказује универзитетска диплома? Као што сам већ рекао, ништа друго него да њен
власник може покушати, ако је интелигентан и вредан, да кроз праксу постане неко и
нешто у својој струци. И зато, као што сам такође већ рекао, потребно је да непосредно
прима поуку неког доброг професора. Дипломе стечене испитима положеним тако што
су за ту прилику напамет научени параграфи из књига ништа не вреде. Много, малтене
већина, диплома стечених на Правном факултету вашег Београдског универзитета
такве су врсте. Међутим, и те дипломе отварају врата сваке службе. Свеједно вам је да
ли кандидат за неко место у судској, полицијској итд. администрацији заиста влада
предметом тог радног места и да ли је способан да ваљано обавља свој посао. Довољно
вам је да он има диплому и... да је правилно политички обојен, о чему ћу касније
говорити. Ви, дакле, на положаје високих полицијских чиновника желите да примите
само кандидате који имају диплому правника, често безвредну универзитетску
диплому. Зашто ту диплому? Она у полицији није баш неопходна јер се оних неколико
параграфа које треба знати лако учи кроз свакодневно вршење дужности. А оно што се
не учи на правним факултетима и што је полицајцу преко потребно јесте: техничко
познавање заната, интелигенција, марљивост, љубав према послу, морална храброст,
интуиција, посебна проницљивост, храброст и поштење. Човек који све то има постаће
одличан полицајац и ако нема (право) универзитетско образовање. За полицијску
службу универзитетско образовање никако није довољно, осим ако није правно. Та
служба, и то до највиших положаја, треба да буде доступна сваком паметном, вредном
и часном човеку који има онај неопходни дар. Вашим људима из полиције са дипломом
углавном недостају таленат, марљивост и, што је најгоре, често и поштење.
Подмитљивост
Ваш човек из народа, сељак, неискварен утицајем професионалних политичара, није
подмитљив.
Ителигенција” вам то јесте, и то од најситнијег чиновника са или без дипломе до
министра. Нисам лично познавао вашу земљу пре светског рата, али су ми посматрачи
којима потпуно верујем тврдили да су вам чиновници много мање били подмитљиви
него сада. Истина је да имате и оправдање: вишевековна представа турске источњачке
подмитљивости. То оправдање, међутим, није довољно да би се опростило претерано
раширено мито, које често поприма све облике отимачине. У току рата сам веровао да
је онај бугарски министар на неколико месеци који је за то кратко време постао
милионер нека бугарска специјалност и да су ваши министри сувише велики родољуби
да би се богатили на рачун државе и злоупотребом положаја. Био сам наиван и увидео
сам да нема разлике између министра на „ов”, „ев” и неког на „ић”. Осим неколико ретких изузетака, гледао сам како безбројне ваше екселенције од сиромашних, чак бедних људи постају милионери. Хоћете ли примере? Навешћу вам неке најтипичније. Господин Стојадиновић, интелигентан човек, који није учествовао у рату упркос младости и добром здрављу, постао је министар финансија. Као такав, од одлучује о судбини ваших облигација ратне штете, чија је номинална вредност од 1.000 динара пала на 50 и мање зато што држава није плаћала камату. Он је по незнатној цени покуповао огромне количине тог папира и, кад га је за себе доста згрнуо, он, министар, објављује да ће се камате исплатити. Истог часа облигација се пење на 250 динара и више, господин министар је постао мултимилионер.
Господин Вукићевић је био обични професор провинцијске гимназије. Пошто је постао
политичар и председник савета, данас поседује две велике зграде у Београду, а сам Бог
зна колико кошта плац и подизање таквих зграда у главном граду. Лазар Марковић је
син врло сиромашног поштара. Током школовања помагали су га неки имућнији
грађани. Господин посланик и бивши министар Марковић данас је врло богат, плаћа
станарину 12.000 динара месечно и нехајно увече губи хиљаде динара на коцки. Божа
Максимовић, нипошто богат као ни жена му, постаје посланик и министар. Одједном
постаје богаташ, а његова жена сада искључиво у Паризу купује хаљине, намештај и
скупе ситнице за стан. А шта рећи о Пашићу који је врло скромног порекла? Истина,
венчао се са женом која му је донела нешто новца. Постао један од најбогатијих људи у
земљи? А Велизар Јанковић? Зар верујете да је само од посланичке и министарске
плате могао да постане трули богаташ какав је данас? Но, доста је било примера, могли
бисмо их набрајати у бескрај. Прилично је мучно о томе говорити, јер су ти људи
личним богаћењем показали да је њихова брига за општу ствар била само средство да
би се докопали новца.
Ове непријатне примере су, међутим, следили сви чиновници од врха до дна лествице.
Пословни људи, страни индустријалци и посредници, који долазе у ову земљу да би
успоставили пословне везе и улагали капитал у овдашња предузећа то знају и, ако желе
да нешто ураде, принуђени су да дају мито, а то се увек прихвата. Могао бих вам
навести примере за то, и то многе, али мислим да то није потребно, јер их и сами
довољно знате. Министри, генерални директори, руководиоци служби итд. - сви они
једу тај хлеб који људи од части и достојанства не би ни пробали.
Је ли вас потребно подсећати да вагони робе често не полазе ако их не покрене свежањ
новчаница које дајете шефу станице или вишем чиновнику надлежном за одговарајућу
службу? А да се предмети на царини и код полицијског комесара одуговлаче ако нема
подстрека у виду бакшиша?
Све је то врло ружно и, мада се само мањина одаје тој срамној навици, срозава цео ваш
народ у очима сваког честитог човека. Када се суди о понашању ситног чиновништва,
може се и наћи олакшавајућих околности у чињеници да је тако слабо плаћено да је,
ради преживљавања, принуђено да потражи и додатне приходе. За ваше министре,
људе из политике, итд., међутим, нема олакшавајућих околности. Они стичу богатства
тим нечасним путем, а на то их наводи само љубав према новцу или таштина и охолост
како би могли раскошно да живе и тиме потисну у заборав своје скромно порекло.
Размотримо сада посебно неке делове вашег народа и почнимо анализом онога што ви
зовете својом интелигенцијом.
Деформисаност „интелигенције”
Дуго ваш народ, иначе тако бистар, није могао да задовољава жеђ за „знањем” или због
тешког јарма који вас је притискао, или због недостатка материјалних средстава јер је у
ропству које сте трпели само ретким изузецима било могућно да зараде довољно новца
и плате луксуз да пошаљу децу у иностранство, што је у то време био једини начин да
се стекну темељнија знања из науке, уметности, књижевности, технике итд. То се
променило отприлике у последњој четвртини прошлог века. Ослобођена турске власти,
земља почиње да се развија на комерцијалном плану. Све више српских младића одлази
у иностранство да се напаја из извора знања која код куће нису налазили. Међутим, још
није било великог богатства. Држава је често, путем стипендија, плаћала трошкове тог
научног образовања. Стога су материјалне могућности српских студената у
иностранству најчешће биле скромне, врло скромне. Ти млади људи су били принуђени
да у најкраћем временском року преузму и науче оно најнеопходније. Учили су,
упијали, понекад и без стварног разумевања, знање које се предавало младежи
друкчијој од њих и чија је предност била дуга научна традиција, што је недостајало
младим Србима. Неки најдаровитији, Слободан Јовановић, Скерлић и други, ипак су
успели, захваљујући изврсним личним способностима и изванредној интелигенцији, да
усвоје и садржај и његов дух. Међутим, код многих других знање је остајало књишко и
није се стапало са духом.
Штавише, принуђен да много учи како би што брже усвојио неопходна знања, српски
студент у иностранству није имао времена да посматра чак ни живот земље у којој је
студирао, а такво посматрање је један велики извор опште културе. Оно мало
слободног времена које му је дозвољавало студирање, проводио је са земљацима.
Суштинска природа земље у којој је тренутно живео остајала му је непозната и он је од
свега тога запажао само површне појаве. Наравно, у свакој земљи има и доброг и
лошег, а људска природа је тако саздана да на њу лош пример снажније делује него
добар. Зато су ваши српски студенти, поред усвојених стручних знања, у своју земљу
донели углавном оно лоше из страних земаља које су походили. Они нису схватили
нити су могли да схвате да је оно што су запамтили само безначајна случајност и да не
познају суштину земље у којој су боравили. Укратко, враћали су се у земљу са
извесним научним пртљагом, али је њихове природне способности, наслеђене од своје
лозе, мање или више нагрдило оно лоше што су видели, а што није ублажено оним
добрим које нису ни опазили.
То је био корен деформисаности ваше „интелигенцје”. Кад људи из града стекну неко
благостање и дођу у додир са профињенијим животом, већ по правилу су склони да
себе сматрају вишим од људи са села, који живе једноставно и патријархално. Било је
још много горе са вашим младим људима по повратку из иностранства. Себе су
сматрали супериорним. Презирно су називали друге - оне који нису имали
универзитетску диплому или неки сличан папир - сељацима. А себи су давали онај
смешни заједнички назив „интелигенција”. Ти људи сиромашног духа не увиђају да се
истинска интелигенција не стиче само студијама, па чак ни оним највишим. Истинска
интелигенција је природни дар и проистиче и из духа и из срца. Обични сељак може да
буде сто пута интелигентнији од универзитетског професора са пола туцета диплома.
Погрешне школе
Они који су остали у земљи и похађали универзитет у Београду, где су предавали
некадашњи стипендисти у иностранству, брзо су пошли тим примером. Жалосна
последица тога била је што је све више младих гурано на студије, уместо да су од њих
стварани пољопривредници зналци свог посла, (што је било најнепотребније
пољопривредној земљи каква је Србија) и веште занатлије који би могли да прерасту у
индустријалце. Уместо да све више развија основну и пољопривредне школе, сваки
градић је добио „гимназију”, а школовање на универзитету је било бесплатно, што није
случај ни у најдемократскијим земљама попут моје Швајцарске.
Морални пад интелегенције
Интелигенција је постајала све гордија и код ње су се све више губила она лепа својства вашег народа. Пре великог рата је ипак чувала неке обзире. Још није била заразила омладину, па је чак и универзитетска омладина, будући чланови „интелигенције”, још била родољубива. Многи млади студенти су у време Челопека ступали у чете Бабунског и других. Морални ниво интелигенције је, међутим, све више опадао. Зато је најпреча брига интелигенције, када је букнуо велики рат, била да на сигурно смести своје припаднике. Истина, има и много изузетака, али они који су се издавали за духовне вође нације, по правилу, нису били тамо где им је место по улози коју су себи приписивали: на челу наоружаног народа, да буду први који ће се жртвовати. Ако не би успели да избегну служење у војсци, копали би и рукама и ногама како би се склонили у позадину или било какву комисију у иностранству. Много, премного универзитетлија, „интелектуалаца” - често резервних официра - било је у рововима у Женеви, Паризу, Лондону и другим местима. Зар Гролови, Лазари Марковићи, Белићи, Радоњићи, Боже Марковићи итд. нису схватили да губе морални углед код сваког човека поштена срца коме је познато да њихови вршњаци истих година, док они лагодно живе у Швајцарској, Француској, Енглеској, херојски умиру бранећи отаџбину на бојном
пољу, на негостољубивим планинама Македоније и Албаније? Да би се оправдали,
говорили су да ће њихова памет бити потребна Србији после рата како би се обновило
оно што рат буде уништио, па да ради тога добро чувају свој живот у скровишту. Рђав
изговор. Ко је био превелика кукавица да остане са својим народом док је у опасности и
да се с њим жртвује ако буде потребно, нема оног неопходног утицаја у том народу
када опасност прође. Прави народ добро осећа да онај који ништа није дао за отаџбину
нема никаква права на њу.
Лоши примери
Многи имућни људи су следили пример „интелигенције”, ако не ради себе, оно бар
ради синова стасалих за пушку. Колико је снажних младића претрпавало швајцарске,
француске и енглеске универзитете уместо да са својим исписницима буду у рововима.
Они су чинили будућу послератну „интелигенцију” коју је требало сачувати за отаџбину! Најчувенији забушант међу том будућом интелигенцијом био је Пашићев син Раде. Он је био права срамота за српску земљу, а то је остао и послерата. Зар не би било много лепше, чак и ради успомене на оца да, уместо полицијскогдосијеа, син најпознатијег српског државника има обичну камену плочу са натписом: Раде Пашић, погинуо на бојном пољу?
Лепи примери
Већ сам рекао да је међу интелектуалцима било многобројних изузетака. Лично сам
познавао неколико чланова унивезитета који су испунили своју дужност, и то у
потпуности. Многи се нису вратили. Лекари, који су такође интелектуалци, често
прави, скоро листом су дали све од себе и смрт их је знатно проредила. Они су пружили
леп пример. Гимназијски професори су исто тако имали много својих међу борцима,
сразмерно много више него они који су морали да дају најсјајнији пример:
Универзитет. Међутим, сви ти „интелектуалци”, адвокати и судије, на пример, који су
били у редовима бранилаца отаџбине, нису се превише дичили припадношћу
„интелигенцији”. Једноставно, звали су се родољубима. Надувена „интелигенција” се
током рата истицала кукавичлуком, а, што је још горе, неки интелектуалци су
искористили недаће свог народа за лично богаћење.
„Интелегенција" у рату
У другим земљама, и пријатељским и непријатељским, „интелигенција” се одлично
жртвовала на бојном пољу или се, ако није била способна да носи оружје, сатирала на
помоћним ратним пословима. „Интелигенција” Србије скоро ништа није учинила за
своју земљу и једина јој је брига била да своје драгоцене чланове склони на сигурно.
Одговарате ми да су ваши „интелектуалци” бринули о младима у избеглиштву, да су се
бавили пропагандом итд. Ма немојте! Ваше универзитетске професоре је држава добро
плаћала за тај посао и током избеглиштва. А само се неколико средњошколских
професора посветило васпитавању наше избегле деце. „Главешине” универзитета су
шетале с једне школске прославе на другу да би тамо на речима величали јуначко
жртвовање, ваших војника, жртвовање које нису хтели да деле, а које им је служило као
властити пиједестал. А њихов пропагандни рад? Неке досадне књиге, и то бројне,
лишене искрености, пошто њихови творци нису учествовали у оном натчовечанском
подвигу који су хтели да величају пред савезницима и неутралним земљама, књига које
су, уосталом, мало или нимало читали они којима су биле намењене. Ко би се у то
јуначко време мучио да чита, на пример, Белићеву „Македонију”, књигу која садржи
малтене само филолошке и лингвистичке расправе? Деловање Лазара Марковића у
Женеви било је, истина, успешније. Његов лист „Србија” био је добро урађен и
извршио је добру пропаганду у неким савезничким и неутралним срединама. Међутим,
током његовог боравка код нас уШвајцарској, после повлачења преко Албаније,
читаоци тог листа, пријатељи Србије, често су ми постављали питање: Зашто
Марковић, који тако патриотски пише у свом листу, а који је млад и здрав, није са